НОВОСАДСКА АЛТЕРНАТИВНА СЦЕНА ОСАМДЕСЕТИХ Духовни дисиденти

Није у питању новосадска роцк алтернатива тих времена, о њој је већ доста тога забележено – ради се о њеној алтернативи. Књига је уједно парцијална биографија о многима, као и о мени самом, ограничена искључиво на ту претпоследњу декаду 20. века, тада од свих нас толико ниподаштавану, а данас, од многих у сећање радо призивану. Мислили смо тада да обитавамо негде у непосредној близини Бруегеловског пакла, све док нам се врата истинског пакла нису отворила почетком наредне деценије – ту се уједно нарација књиге приводи крају” – Стеван Ковацс Tickmayer.

О новосадској културној и друштвеној сцени осамдесетих, о алтернативи алтернативе, о духовним дисидентима, своју мемоарску књигу “Граничним подручјима заборављених времена” објавио је композитор и есејиста Стеван Ковач Тикмајер (Нови Сад, 1963) који од 1991. године живи и ради у Француској. Књига је објављена у едицији “Контратег” Форум публикације. Присетимо се, дипломирао је композицију у класи Рудолфа Бручија на Академији уметности у Новом Саду. Последипломске студије је завршио на Краљевском Конзерваторијуму у Хагу у класи Луја Андрисена и Дидрика Вахенара у Холандији. На Ротердамском Конзерваторијуму похађао је предавања Витолда Лутославског, а током деведесетих је учио код Ђерђа и Марте Куртаг. Између осталог, Тикмајер је основао и водио састав Тикмајер формацио, писао есеје за новосадски магазин New Symposium, организовао интернационални фестивал за савремену музику и уметност у Новом Саду, учествао на Данима џеза у Новом Саду…

Са овом књигом, писаном изванредним стилом, потпуно и поново израња Нови Сад осамдесетих. Те деценије Нови Сад је био чудо од града, сада то знамо. Имали смо надалеко већ познату алтернативну рок и панк сцену са „Ла страдом“, „Луном“, „Лабораторијом звука“, „Пекиншком патком“, па сте имали  Слобу Тишму, Андерлу, Воју Деспотова и његов први приватни књижевни часопос „Hey Јое”, Вујицу Решина Туцића, Баду Даду, Балинта Сомбатија, Бориса Ковача, а онда и Бранку Парлић, па Митра Суботића Субу, па младу књижевну сцену: Александра Царића, Столета Јанковића, Бориса Куленовића, Ота Хорвата, па „Ђурђевачку школу“ Даре Зличић, па Јудиту Шалго, па сва ходања за поезију Мирослава Мандића... (овај списак је далеко од целокупног). Имали смо и Стевана Ковача Тикмајера са својим импровизацијама на свим оним џез и фестивалима нове музике.

Када Тикмајер у својој књизи каже “парцијална биографија о другима” ви откривате све оне детаље које сте заборавили јер су се на ваша сећања налепиле три деценије не тако славне историје града, где су у вашим очима остали порушени мостови а звуке свих оних вечери Дана џеза у Новом Саду, Фестивала нове музике, концерата у Студију М, замениле сирене, ломљење челичних конструкција и хук Дунава пун гвожђа. Између осталог, оволико новосадску књигу о осамдесетим у нашем граду је и могао да напише само неко ко је “са што мање ствари у ранцу” отишао 1991. године. Само Тикмајер је могао да нас на инсајдерски начин присети на Ернеа Кираља, Рудолфа Бручија, Душка Михалека, Илију Врсајкова, Баду Даду и бројне друге наше суграђане, као и да нас прошета кроз места и локације којих више нема, трајно или привремено, свеједно: Студио М, Столетова “база” у Јована Суботића, КУД “Петефи Шандор” илити биоскоп Бачка на Телепу, чувене “Диње” Музичке омладине у Илије Огњановића, још чувенијег комисиона код Синагоге…

Читањем ове књиге шетаћете Новим Садом какав је некада био, уочаваћете вредности на које смо заборавили али ће бити добро ако успете да понешто усвојите и од самог аутора коме, руку на срце, у она времена док је био “композитор у настајању”, нису била отварана баш сва врата на културној сцени (на пример, било му је забрањено да користи велики концертни клавир у Студију М?!), али, он је, “увек успевао да ка њему усмерене негативне енергије преради у позитивне импулсе”. И постао је велики уметник. То је рецепт који се може и треба применити у свим временима. 

Гордана Нонин