NOVOSADSKA ALTERNATIVNA SCENA OSAMDESETIH Duhovni disidenti

Nije u pitanju novosadska rock alternativa tih vremena, o njoj je već dosta toga zabeleženo – radi se o njenoj alternativi. Knjiga je ujedno parcijalna biografija o mnogima, kao i o meni samom, ograničena isključivo na tu pretposlednju dekadu 20. veka, tada od svih nas toliko nipodaštavanu, a danas, od mnogih u sećanje rado prizivanu. Mislili smo tada da obitavamo negde u neposrednoj blizini Bruegelovskog pakla, sve dok nam se vrata istinskog pakla nisu otvorila početkom naredne decenije – tu se ujedno naracija knjige privodi kraju” – Stevan Kovacs Tickmayer.

O novosadskoj kulturnoj i društvenoj sceni osamdesetih, o alternativi alternative, o duhovnim disidentima, svoju memoarsku knjigu “Graničnim područjima zaboravljenih vremena” objavio je kompozitor i esejista Stevan Kovač Tikmajer (Novi Sad, 1963) koji od 1991. godine živi i radi u Francuskoj. Knjiga je objavljena u ediciji “Kontrateg” Forum publikacije. Prisetimo se, diplomirao je kompoziciju u klasi Rudolfa Bručija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Poslediplomske studije je završio na Kraljevskom Konzervatorijumu u Hagu u klasi Luja Andrisena i Didrika Vahenara u Holandiji. Na Roterdamskom Konzervatorijumu pohađao je predavanja Vitolda Lutoslavskog, a tokom devedesetih je učio kod Đerđa i Marte Kurtag. Između ostalog, Tikmajer je osnovao i vodio sastav Tikmajer formacio, pisao eseje za novosadski magazin New Symposium, organizovao internacionalni festival za savremenu muziku i umetnost u Novom Sadu, učestvao na Danima džeza u Novom Sadu…

Sa ovom knjigom, pisanom izvanrednim stilom, potpuno i ponovo izranja Novi Sad osamdesetih. Te decenije Novi Sad je bio čudo od grada, sada to znamo. Imali smo nadaleko već poznatu alternativnu rok i pank scenu sa „La stradom“, „Lunom“, „Laboratorijom zvuka“, „Pekinškom patkom“, pa ste imali  Slobu Tišmu, Anderlu, Voju Despotova i njegov prvi privatni književni časopos „Hey Joe”, Vujicu Rešina Tucića, Badu Dadu, Balinta Sombatija, Borisa Kovača, a onda i Branku Parlić, pa Mitra Subotića Subu, pa mladu književnu scenu: Aleksandra Carića, Stoleta Jankovića, Borisa Kulenovića, Ota Horvata, pa „Đurđevačku školu“ Dare Zličić, pa Juditu Šalgo, pa sva hodanja za poeziju Miroslava Mandića... (ovaj spisak je daleko od celokupnog). Imali smo i Stevana Kovača Tikmajera sa svojim improvizacijama na svim onim džez i festivalima nove muzike.

Kada Tikmajer u svojoj knjizi kaže “parcijalna biografija o drugima” vi otkrivate sve one detalje koje ste zaboravili jer su se na vaša sećanja nalepile tri decenije ne tako slavne istorije grada, gde su u vašim očima ostali porušeni mostovi a zvuke svih onih večeri Dana džeza u Novom Sadu, Festivala nove muzike, koncerata u Studiju M, zamenile sirene, lomljenje čeličnih konstrukcija i huk Dunava pun gvožđa. Između ostalog, ovoliko novosadsku knjigu o osamdesetim u našem gradu je i mogao da napiše samo neko ko je “sa što manje stvari u rancu” otišao 1991. godine. Samo Tikmajer je mogao da nas na insajderski način priseti na Ernea Kiralja, Rudolfa Bručija, Duška Mihaleka, Iliju Vrsajkova, Badu Dadu i brojne druge naše sugrađane, kao i da nas prošeta kroz mesta i lokacije kojih više nema, trajno ili privremeno, svejedno: Studio M, Stoletova “baza” u Jovana Subotića, KUD “Petefi Šandor” iliti bioskop Bačka na Telepu, čuvene “Dinje” Muzičke omladine u Ilije Ognjanovića, još čuvenijeg komisiona kod Sinagoge…

Čitanjem ove knjige šetaćete Novim Sadom kakav je nekada bio, uočavaćete vrednosti na koje smo zaboravili ali će biti dobro ako uspete da ponešto usvojite i od samog autora kome, ruku na srce, u ona vremena dok je bio “kompozitor u nastajanju”, nisu bila otvarana baš sva vrata na kulturnoj sceni (na primer, bilo mu je zabranjeno da koristi veliki koncertni klavir u Studiju M?!), ali, on je, “uvek uspevao da ka njemu usmerene negativne energije preradi u pozitivne impulse”. I postao je veliki umetnik. To je recept koji se može i treba primeniti u svim vremenima. 

Gordana Nonin