IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Porto (3)

Ipak, tadašnji portugalski vladar 1900. godine doneo je odluku da se  sakralni objekat poruši jer je - s obzirom na razvoj modernog saobraćaja - bilo praktičnije da glavna železnička stanica bude u samom centru grada, blizu pijaca, radnji i same reke koja je još uvek bila frekventna i važna transportna putanja. Odluka porosvećenog vladara, gotovo neverovatna za jednu izrazito katoličku zemlju-a bogme i za pravoslavno-hrišćanske...

Da bi se sačuvalo u istorijskom pamćenju ono što se tamo nalazilo ranije, stanica je dobila naziv Sao Bento (tj.Sv.Benedikt): i zaista, ona svoje ime opravdava velikim ulaznim holom koji više liči na umetničku galeriju nego na mesto gde se kupuju karte za voz ili čeka njegov polazak. Vitraži na prozorima i staklenim izlatima ka peronu, raskošne arkade i vrhunski estetizovane  plafone uz nezaobilazne asuležose koji prekrivaju zidove i kombinuju prikaze istorije saobraćaja, istorije Portugalije i etnografskih prizora svakodnevnog života. Ambijent koji uliva strahopoštovanje ali i neprijatan osećaj da je na takvom mestu vozna karta, sasvim logično, bliža ceni karata za najluksuznije avione o kruzere nego onome što normalan smrtnik sebi može da priušti. Vešta zamka ili efektna igra kontrasta, ali karte za obližnja mesta (30-70 km udaljena) plaćaju se gotovo isto kao i gradski prevoz a sami vozovi ni izbliza ne podsećaju na savremene ajkule koje na šinama jure nestvarnim brzinama već više na romantičnu železnicu kojom smo uglavnom u vreme SFRJ odlazili na more...Cilj mog putešestvija bio je Gimaraiš, prva prestonica Portugalije iz ranog srednjeg veka u kojoj - kako su mi retki njeni posetioci! - vreme kao da stoji u dobu kada je nastajala...

Čim sam se približio srcu ovoga gradića i ušao u njegove uličice koja vode ka trgovima i zamku-dvorcu   i koje vreme zaista tek da je blago dotaklo (ili uopšte nije), shvatio sam: OVO je pravi ambijent za Harija Potera svekoliku fantastiku sa šarmom srednjovekovne mistike (više no precenjena a ipak lepa knjižara Lelo)! Ovde se  početkom 12.veka mladi Alfons I krunisao nakon dobijene bitke protiv svoje majke i njenog ljubavnika koji su takođe pretendovali na vladavinu. Gimaraiš nema centar - osim ako meštani s vremena na vreme tako nazovu neki od bezbrojnih manjih i većih trgova - ali su svi pomenuti trgovi ili obrasli ili opkoljeni pravim botaničkim baštama na čijim klupama pođednako uživaju mladi zaljubljeni parovi i starci-starice u poznim godinama koji se jedna kreću: fontane, vodoskoci i krivudavi urbani puteljci kao da su deo prirode a ne tvorevina ljudskih ruku, što se može reći i za neobično strukturirana dvorišta, gotovo zaumne zanatske radnje, poslastičarnice,restorančiće. Najzad i sama kraljevska palata (dvorac-zamak) deo je istovetnog konteksta, kao i  Sao Miguel Capela do Castelo (crkvica sv. Mihajla) gde je kršten Alfonso I, Neobično da ovaj kastel i kraljevska rezidencija hiljadu godina stara nije okružena fortifikacijom već parkovima i manastririma, crkvama...Možda je lepota ipak moćnija od oružja?!!! Ne zovu ovaj gradić bez raloga KOLEVKOM Portugalije, kao ni Porto njenim posebnim, autentičnim okeanskim biserom…

Kakogod bilo, od kolevke do bisera šina vas vodi rajskim prirodnim predelima (opet netaknutim građevinsko-mafijaškim projektima) pa rekloh sebi:ako ponovo obamo dođeš, i iz Porta krećeš kolima ka Gimaraišu i obližnjoj Bragi uz barem jednodnevno zaustavljanje u svakom usputnom gradiću i seocetu... 

Sava Damjanov