ХРОМОЛИТОГРАФИЈА Изазови конзервације

Хромолитографија, која се чува у колекцији Галерије Матице српске, откупљена је од Милана Токина из Новог Сада 1961. године и тренутно је изложена на актуелној поставци у Музеју Војводине након конзервације и рестаурације. Бишебојни литографски отисак, хромолитографија, много је познатији под именом олеографија и представља верну репродукцију сликарског дела, одштампаног у техници литографије у боји отиснуте са камене кречњачке плоче. Хромолитографија је усавршавана током прве половине 19. века у литографским заводима Минхена, Берлина и Беча а за име технике, њен потпуни развој и примену у уметничке сврхе заслужан је алзашанин Габриел Енгелман.

Сам термин олеографија (латински-олеом/уље, грчки-графо/пише) је популарнији од прецизинијег термина хромолитографија и осмишљен је у меркатилне сврхе као ефектан назив за репродукције сликарских дела. Исто тако, овај назив упућује на примену уљаних штампарских, „масних“ боја у литографској техници. Репродукције познатих уметничких дела у техници олеографије биле су веома популарне и имале су функцију репрезентативног зидног украса у стану а набављале су се у специјализованим продавницама. Специфичност ове технике је у коначној завршној обради и додатном штампарском поступку и начину опреме, којима олеографије добијају варљиви изглед сликарског оригинала.

На нашим просторима имале су функцију патриотских икона доступних свима без обзира на статус. Један од најпознатијих издавача олеографије за подручје Краљевине СХС, касније у Краљевини Југославији, био је Петар Николић из Загреба. Он је водио накладу и трговину умјетнина у којој је нудио на продају велики број различитих штампарских репродукција, међу њима су биле и олеографске репродукције уметничких слика. На предлисту његове публикације, која је била заправо ценовник, стајало је: “слике уљене (олеографије) навучене на платно без стакла“. У његовој штампарији је 1901 – 1902. године настала и хромолитографија „Благовештенски сабор године 1861“ Влаха Буковца као и чувене, надалеко познате представе у истој техници „Сеоба Срба“ Паје Јовановића или „Херцеговачки збег“ Уроша Предића.

Штампани бојени слој хромолитографије који се налази у танком туткалном наносу веома је осетљив за чишћење и непостојан на дејство хемијских растварача. На основу вишегодишњег искуства рада на конзервацији и рестаурацији хромолитографија у атељеу Галерије Матице српске примењује се својеврстан конзерваторски приступ. Приступ конзервацији и рестаурацији заправо комбинује искуства и поступке из две различите области: конзервације уметничких дела на папиру и рестаурације слика на платну. На основу анализе оштећења, пре почетка конзервације утврђује се поступак у консултацији са кустосом – историчарем уметности. Стандардни поступци за ликовна дела у свим техникама, као што је чишћење бојеног слоја, примењују се и на олеографију, али са специфичностима које произилазе из саме технике штампе и врсте боја и подлоге. Постојање слепог рама, на који је напето платно, уводи принципе структуралне конзервације слика на платну.

Промене карактеристичне за папир, услед повећања киселости, захтевају примену метода конзервације и рестаурације папира. Неутрализација у раствору тзв. кречне воде, ојачавање у раствору метилцелулозе (специјалног везива за конзервацију папира), подлепљивање на нови слој јапанског папира и нови слој ланеног платна, у суштини понављају поступке који су примењивани у прошлости током израде оригиналне хромолитографије. Основни задатак конзервације, осим да сачува уметничко дело од даљег пропадања, јесте и покушај повратка дела у првобитно стање. Реконструкција недостајућих делова допуњује се новим јапанским папиром који се потом ретушира акварел бојама. Коначно, подлепљена хромолитограгија натеже се на нови слепи рам и урамљује у оригинални украсни рам. Важно је истаћи како хромолитографије имају изузетну документарно-историјску вредност иако се не ради о оригиналним уметничким делима. Оне нам говоре о важној улози репродукције уметничког дела у историји као и о значају политичке поруке која је утицала на националну свест посматрача. Зато их треба чувати и изучавати.

Др Данило Вуксановић