ГОРДАНА ЂИЛАС, ПЕСНИКИЊА Песма ме није заборавила

За нобеловку Херту Милер „поезија је нека врста молитве”. Како свет поезије види Гордана Ђилас?

 – Понекад замишљам поезију као велики океан препун непознатог изобиља, у који смо сви уроњени и свако у њему тражи своје избављење и смисао. Ко је пронашао понешто од тога, дужан је да о томе обавести све остале. Поезија је и лековита жеља да се искорачи из судбине. Безброј пута сам се уверила у њене моћи када је прилазила као брижна мати да ми помогне, издигне из таме, настојећи да у речи преведе неизрециво и неисказиво, тако присутно у нашим животима. Она ме је будила ноћу да ми нешто саопшти, укаже на дубине бића у којем је сачуван наш генетски код, искуства наших предака, да ми олакша, да ме подучи и поучи, смири. 

  У свом слову о „Хватању месечине” Никола Маринковић је записао да се ради о збирци „која пружа доказ о виталности особеног песничког гласа, који се готово неприметно мења тако да увек задржи препознатљив поетички лик”.

– Допао ми се начин на који је Никола Маринковић приступио тумачењу ове збирке песама, одступајући од неписаних а веома присутних клишеа везаних за читање поезије коју пишу жене, на томе сам му веома захвална. Унутрашњи поетски глас је скуп јединственог, личног начина испољавања о различитим темама. Постоји константа коју, чини се, није могуће превазићи, па самим тим и постићи у поетском смислу, нешто супротно од оног што већ јеси. Покушавала сам у више наврата да проширим хоризонт поетског изражавања огледајући се у дужим формама (поема Опраштање, балада о столу је у настајању). Та константа те ипак чини другачијим од осталих као што и остале чини другачијим од тебе. А опет, има нечега у сфери која је несазнатљива, онај порив за писањем који више управља тобом него ти њиме. Тада сам само преносник стихова који долазе када хоће и колико хоће. Нисам сигурна да ћу икада написати још неку песму. То се никада не зна. На срећу, песма ме још није заборавила, прилази ми, као детету и шапуће речи милости.

Михајло Пантић је својевремено навео да је „Гордана Ђилас у својим стиховима чешће и радије лицем окренута природи или је загледана у себе”. Препознајете ли себе увек у критичарском суду или Вам се догоди и да други у Вашој поезији откривају валере о којима можда и нисте размишљали?

 – Природа је за мене и као песникињу и као људско биће извориште у којем увек могу да пронађем чисту и питку воду. Она је огледало наших стања и расположења. Што би рекао Морис Метерлинк, биљни свет који нам се чини миран, резигниран и где све изгледа као прихватање, ћутња, покорност… управо је онај у којем је побуна против судбине најчешћа и најупорнија. Биљка стреми да избегне висином коб дубине, да изигра правила, ослободи се и пробије скученост домашаја, побеђује простор у који га судбина затвара у покретан и живи свет. Цвет, закључује Метрелинк,  човеку пружа чудесне примере непокорности, храбрости, постојаности па и генијалности. Е, то је и за мене доживљај природе. Поезија је, такође, побуна против судбине, пролазности.

Уназад годинама збирке српских поетеса, и ако успеју да се пробију до најужих избора најпризнатијих домаћих песничких награда,  она на крају готово по правилу - уз тек понеки изузетак - одлазе у руке  колега-песника?

 – Живимо у мушком свету и ту се ништа за наших живота неће променити. Рећи ћу опет ону чувену флоскулу да не постоји мушка нити женска поезија. Постоји само добра поезија, а лошу пишу пођеднако и мушкарци и жене. Добру такође. Данас је то више ствар неких интереса, поезија је често у другом плану. Упозоравам и сада. Важно је не одустати, не обесхрабрити се. Тешко је задржати индивидуалност, не припадати нити једној поетичкој, идеолошкој или политичкој опцији. То има цену. Али није проблем ни у томе, много је дубљи. Моја вера је у томе да останем верна својим животним начелима, да припадам свом народу,  јер, када се осврнем, видим да је постојала  нека жица уз коју сам ходала, на разне начине, наравно…  понекад и пузала, крвавих колена. 

Строга сам према песмама које напишем, јер оне више нису моје. Осећам велику одговорност да оно што ми је дато предам даље најбоље што могу. Ту се негде моја улога завршава. Сећам се, давно, у студентском собичку, размењивали смо песме, читали једни друге с радошћу и жудњом. Понеко је у том жару желео да ми скрене пажњу на поједини стих, да га другачије уобличим. Нисам попуштала, говорећи да ће то бити оно по чему ће се моји стихови препознавати. Све остало ће показати време. Ако не покаже, доћи ћу опет. 

Сигурност и ослонац, персонификација свега што нам се догађа, помаже ми да запажам и покушам да ухватим најситније промене и детаљ, кап светлости, пругу плавичасте боје која се из срца пружа равно према небу, како би му пренела неку малу дечју тајну. То ми је омиљена стилска фигура.

У критичарском суду се понекад препознам а понекад и не. Понеки су имали снагу откровења, нечег што ни сама до тада нисам освестила ни као песникиња нити као читалац, а посебно када се твоја поезија ставља у шири контекст. Свакако је врло корисно за песника када му се укаже на неке везе којих није свестан. А, опет, сваки критичар, уноси у тумачење и свој доживљај поезије кроз читање других дела, које га трансформишу, нечему уче, додирују или одбијају. Мада, када је реч о високо вредном уметничком делу, оно никога не оставља равнодушним.

Михајлу Пантићу, као критичару са интегритетом и ауторитетом сам заувек захвална. Он је увео моју поезију у српску књижевност, и да није било њега и даље би се сви понашали према њој као да је невидљива или у крајњем случају као исповести домаћице. Али и после тога све са њеним прихватањем је ишло споро и на махове. Ко зна зашто је то добро? 

 Својевремено сте и сами писали књижевну критику. И знали сте бити веома оштри: „...песник запада у ћорсокак... књига у целини оставља утисак незавршености, неорганизованости...” Данас се, међутим, углавном пишу само коректни али не и критички промишљени прикази. Имају ли сами писци икакве вајде од тих и таквих похвала?    

– То су греси младости! Престала сам са писањем критике, одавно. Тада се тако писало, чини ми се? Било је више страсти, као да се радило о животно најважнијим стварима. Поезија и јесте живот, она га чини богатијим и смисленим. Дарива му вечност и уверава да краја нема, чак и када га више не буде. Увек су њене окупације везане за суштинске животне постулате. А похвале увек пријају, мада свако од нас зна колико су искрене или су везане за нешто што излази из домена поезије. Пролазно је то. Остаје увек само песма. Остаје какав траг у нама оставља, каква нам сазнања нуди, како нас дрмуса и лечи горким или слатким лековима. То се никада неће променити, тако је одувек и заувек. 

Мирослав Стајић