Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

GORDANA ĐILAS, PESNIKINJA Pesma me nije zaboravila

20.06.2024. 13:07 13:16
Piše:
Foto: Youtube Printscreen / Društvo novosadskih književnika DNK

Nedavno je na prigodnoj svečanosti u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti novosadskoj pesnikinji Gordani Đilas uručena nagrada iz Fonda Zadužbine Branka Ćopića za zbirku pesama “Hvatanje mesečine”. Ova knjiga se našla u najužem izboru za još nekoliko književnih priznanja, poput Zmajeve nagrade Matice srpske i Nagrade „Đura Jakšić”...  

Za nobelovku Hertu Miler „poezija je neka vrsta molitve”. Kako svet poezije vidi Gordana Đilas?

 – Ponekad zamišljam poeziju kao veliki okean prepun nepoznatog izobilja, u koji smo svi uronjeni i svako u njemu traži svoje izbavljenje i smisao. Ko je pronašao ponešto od toga, dužan je da o tome obavesti sve ostale. Poezija je i lekovita želja da se iskorači iz sudbine. Bezbroj puta sam se uverila u njene moći kada je prilazila kao brižna mati da mi pomogne, izdigne iz tame, nastojeći da u reči prevede neizrecivo i neiskazivo, tako prisutno u našim životima. Ona me je budila noću da mi nešto saopšti, ukaže na dubine bića u kojem je sačuvan naš genetski kod, iskustva naših predaka, da mi olakša, da me poduči i pouči, smiri. 

  U svom slovu o „Hvatanju mesečine” Nikola Marinković je zapisao da se radi o zbirci „koja pruža dokaz o vitalnosti osobenog pesničkog glasa, koji se gotovo neprimetno menja tako da uvek zadrži prepoznatljiv poetički lik”.

– Dopao mi se način na koji je Nikola Marinković pristupio tumačenju ove zbirke pesama, odstupajući od nepisanih a veoma prisutnih klišea vezanih za čitanje poezije koju pišu žene, na tome sam mu veoma zahvalna. Unutrašnji poetski glas je skup jedinstvenog, ličnog načina ispoljavanja o različitim temama. Postoji konstanta koju, čini se, nije moguće prevazići, pa samim tim i postići u poetskom smislu, nešto suprotno od onog što već jesi. Pokušavala sam u više navrata da proširim horizont poetskog izražavanja ogledajući se u dužim formama (poema Opraštanje, balada o stolu je u nastajanju). Ta konstanta te ipak čini drugačijim od ostalih kao što i ostale čini drugačijim od tebe. A opet, ima nečega u sferi koja je nesaznatljiva, onaj poriv za pisanjem koji više upravlja tobom nego ti njime. Tada sam samo prenosnik stihova koji dolaze kada hoće i koliko hoće. Nisam sigurna da ću ikada napisati još neku pesmu. To se nikada ne zna. Na sreću, pesma me još nije zaboravila, prilazi mi, kao detetu i šapuće reči milosti.

Mihajlo Pantić je svojevremeno naveo da je „Gordana Đilas u svojim stihovima češće i radije licem okrenuta prirodi ili je zagledana u sebe”. Prepoznajete li sebe uvek u kritičarskom sudu ili Vam se dogodi i da drugi u Vašoj poeziji otkrivaju valere o kojima možda i niste razmišljali?

 – Priroda je za mene i kao pesnikinju i kao ljudsko biće izvorište u kojem uvek mogu da pronađem čistu i pitku vodu. Ona je ogledalo naših stanja i raspoloženja. Što bi rekao Moris Meterlink, biljni svet koji nam se čini miran, rezigniran i gde sve izgleda kao prihvatanje, ćutnja, pokornost… upravo je onaj u kojem je pobuna protiv sudbine najčešća i najupornija. Biljka stremi da izbegne visinom kob dubine, da izigra pravila, oslobodi se i probije skučenost domašaja, pobeđuje prostor u koji ga sudbina zatvara u pokretan i živi svet. Cvet, zaključuje Metrelink,  čoveku pruža čudesne primere nepokornosti, hrabrosti, postojanosti pa i genijalnosti. E, to je i za mene doživljaj prirode. Poezija je, takođe, pobuna protiv sudbine, prolaznosti.


Živimo u muškom svetu

Unazad godinama zbirke srpskih poetesa, i ako uspeju da se probiju do najužih izbora najpriznatijih domaćih pesničkih nagrada,  ona na kraju gotovo po pravilu - uz tek poneki izuzetak - odlaze u ruke  kolega-pesnika?

 – Živimo u muškom svetu i tu se ništa za naših života neće promeniti. Reći ću opet onu čuvenu floskulu da ne postoji muška niti ženska poezija. Postoji samo dobra poezija, a lošu pišu pođednako i muškarci i žene. Dobru takođe. Danas je to više stvar nekih interesa, poezija je često u drugom planu. Upozoravam i sada. Važno je ne odustati, ne obeshrabriti se. Teško je zadržati individualnost, ne pripadati niti jednoj poetičkoj, ideološkoj ili političkoj opciji. To ima cenu. Ali nije problem ni u tome, mnogo je dublji. Moja vera je u tome da ostanem verna svojim životnim načelima, da pripadam svom narodu,  jer, kada se osvrnem, vidim da je postojala  neka žica uz koju sam hodala, na razne načine, naravno…  ponekad i puzala, krvavih kolena. 

Stroga sam prema pesmama koje napišem, jer one više nisu moje. Osećam veliku odgovornost da ono što mi je dato predam dalje najbolje što mogu. Tu se negde moja uloga završava. Sećam se, davno, u studentskom sobičku, razmenjivali smo pesme, čitali jedni druge s radošću i žudnjom. Poneko je u tom žaru želeo da mi skrene pažnju na pojedini stih, da ga drugačije uobličim. Nisam popuštala, govoreći da će to biti ono po čemu će se moji stihovi prepoznavati. Sve ostalo će pokazati vreme. Ako ne pokaže, doći ću opet. 


Sigurnost i oslonac, personifikacija svega što nam se događa, pomaže mi da zapažam i pokušam da uhvatim najsitnije promene i detalj, kap svetlosti, prugu plavičaste boje koja se iz srca pruža ravno prema nebu, kako bi mu prenela neku malu dečju tajnu. To mi je omiljena stilska figura.

U kritičarskom sudu se ponekad prepoznam a ponekad i ne. Poneki su imali snagu otkrovenja, nečeg što ni sama do tada nisam osvestila ni kao pesnikinja niti kao čitalac, a posebno kada se tvoja poezija stavlja u širi kontekst. Svakako je vrlo korisno za pesnika kada mu se ukaže na neke veze kojih nije svestan. A, opet, svaki kritičar, unosi u tumačenje i svoj doživljaj poezije kroz čitanje drugih dela, koje ga transformišu, nečemu uče, dodiruju ili odbijaju. Mada, kada je reč o visoko vrednom umetničkom delu, ono nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Mihajlu Pantiću, kao kritičaru sa integritetom i autoritetom sam zauvek zahvalna. On je uveo moju poeziju u srpsku književnost, i da nije bilo njega i dalje bi se svi ponašali prema njoj kao da je nevidljiva ili u krajnjem slučaju kao ispovesti domaćice. Ali i posle toga sve sa njenim prihvatanjem je išlo sporo i na mahove. Ko zna zašto je to dobro? 

 Svojevremeno ste i sami pisali književnu kritiku. I znali ste biti veoma oštri: „...pesnik zapada u ćorsokak... knjiga u celini ostavlja utisak nezavršenosti, neorganizovanosti...” Danas se, međutim, uglavnom pišu samo korektni ali ne i kritički promišljeni prikazi. Imaju li sami pisci ikakve vajde od tih i takvih pohvala?    

– To su gresi mladosti! Prestala sam sa pisanjem kritike, odavno. Tada se tako pisalo, čini mi se? Bilo je više strasti, kao da se radilo o životno najvažnijim stvarima. Poezija i jeste život, ona ga čini bogatijim i smislenim. Dariva mu večnost i uverava da kraja nema, čak i kada ga više ne bude. Uvek su njene okupacije vezane za suštinske životne postulate. A pohvale uvek prijaju, mada svako od nas zna koliko su iskrene ili su vezane za nešto što izlazi iz domena poezije. Prolazno je to. Ostaje uvek samo pesma. Ostaje kakav trag u nama ostavlja, kakva nam saznanja nudi, kako nas drmusa i leči gorkim ili slatkim lekovima. To se nikada neće promeniti, tako je oduvek i zauvek. 

Miroslav Stajić 

Piše:
Pošaljite komentar