ФИЛМСКА КРИТИКА: ПРВА КЛАСА Пун гас

Њихове наступе на тркалишту прати човек из иностранства, који бира најбоље за GT3 такмичењa. Полазна је то тачка приче филма „Прва класа: Пун гас”, али и могућа алегорија која описује некадашњу Југу пред распад и све оно што се није дало наслутити. Асоцијација је скоро неизбежна јер се у филму тркају југићи, некадашња национална класа, која је дошла после популарних фића национале, док овдашње вечне нарави кроз главне и пратеће ликове оживљавају као аутохтони фолклор. Све у свему: сироти смо, али волимо да живимо и најбољи смо када нам је најтеже. Полушалу на страну, „Прва класа: Пун гас”, медијски прво стидљиво најављивана као наставак филма „Национална класа” Горана Марковића, па ипак до краја окарактерисана као омаж, само је још један покушај овдашњих филмских прегалаца да испричају још једну причу и направе нешто што би личило на прави, као некад, домаћи биоскопски, жанровски јасно дефинисан хит филм.

Ко погледа ово остварење у режији Владимира Миће Поповића (памтимо га по једној од епизода омнибуса „Флерт” из 2005. године), а по сценарију Радета Ћосића и Зорана Митровића, увериће се да елемената узора има, али и да је он остао далеко, на хоризонту, недосегнут. Ипак, пошто се овде, из генерације у генерацију историја увек пише из почетка, „Прву класу” ваља сагледати као ововремени, чак мало и лудо храбри подухват и продукт. Нажалост, продукт којем од свега помало, а у коначном збиру и доста тога недостаје.

Заиста, готово самоубилачки делује поред свих оних успелих, па и осредњих, а пуно гледаних и, када су се појавили, фасцинантних филмова везаних за трке четвороточкаша, било оних формалних спортских или дивљих уличних („Rush” 2013, „Fast and Foriuos”/Паклене улице 2001), данас у Србији, у скромним продукционим и техничким условима, правити филм у којем треба што уверљивије дочарати ауто-трке, па и читав миље око трка, па био он и нашки сиромашан. Тако сцене и секвенца са тркалишта, које на то једва да и личе, делују млако уместо да су тачке акционе кулминације и тензије. Па и југићи, они тркачки, за све оне који су имали прилику да их виде уживо, рецимо на Мишелуку или на Ушћу, тек донекле личе на праве. Када је већ тако, адут је могло бити све оно што се дешава ван круга писте: љубав, породица и пријатељи, јер када је прво било немогуће боље направити, овде није смело нимало да се омане. Али јесте, јер урадити нешто половично најчешће није довољно ни за просечно, када је филм у питању. А темељ свега је сценарио, којем је требало бар још неколико руку и фино полирање. Раде Ћосић, поред тога што је сценариста и продуцент, главни је глумац у улози флегматичног Бебе, најзаокруженијег лика – губитника у животу, а победника на писти, док је његов тимски такмац колерични Немац – оличење фанатичне посвећености и прорачунатости усмерене ка циљу, којег игра Миодраг Радоњић, изгледа, и написан је и донесен на екран као непотребно и претерано несимпатична карикатура. У улози бивше и будуће Бебине девојке, Матеа Милосављевић, занимљивом појавношћу, гестом и репликама боље је деловала као Ћосићева партнерка, док јој је у сценама са Радоњићем то теже полазило за руком. Ненад Јездић као заборављени ас и Љубомир Бандовић као верни његов сапатник и ауто-механичар, са сигурношћу ветерана, испунили су задате им задатке, док са упливима комичког, за шта су били задужени Андрија Милошевић и Ервин Хаџимуртезић, глeдалац софистициранијег укуса може имати проблема. У улози Бебине мајке, Олга Одановић на малом простору дала је леп портрет дементне особе, док Христина Поповић, која може све, и овде са природном лежерношћу сугестивно игра испочетка тврдокорну ћерку пословног човека, која раскида спонзорство са пропалим клубом. 
Мада није тешко погодити, за све оне који ће филм погледати нећемо открити шта ће се збити на крају. Ипак, стварна судбина Југе, овде као алегорије, на срећу, није до краја испуњена.