ФИЛМСКА КРИТИКА Капитализам и други злочини: "Свему дође крај" Рајка Грлића
Једна од многих дефиниција филма могла би да гласи да је он по себи чиста измишљотина састављена из пуно истинитих детаља.
А они када су у добром збиру дају нам стварносну слику света коју је данас можда теже обухватити и разумети него икада пре. Тако нови филм, непосусталог ветерана прашке школе Рајка Грлића „Свему дође крај”, ма како по наслову деловао уопштена, подразумевајућа мудрост, када се погледа, добија поред осталог и једну не мало важну, пророчку димензију. Оличена је она понајпре у самом финалу филма достојног текућих црнохроничарских вести и извештаја са ових наших ексју простора, несумњиво инспиративних за хорор сценарије. У овом случају, оно што претходи, и буквално бритком крају, и чини филм у најбољем смислу Грлићевским је прави трилер, у којем се следи пут по мукама пробуђеног појединца, чију је чашу меда, прелила последња кап предуго толерисане жучи.
„Свему дође крај”; редитељ и сценариста Рајко Грлић;
косценариста Анте Томић; глумци: Живко Аночић, Јелена Ђокић, Борис Исаковић, Јанко Поповић Воларић, Емир
Хаџихафизбеговић, Срђан Граховац, Катарина Бистровић Дарваш, Ксенија Маринковић и други. Продукција:
Interfilm (Хртватска) у копродукцију са: RRF International (Бугарска), Oktavijan (БИХ), Saudade film (Турска), West End Production (Србија) и AБХO (Црна Гора)
Укратко: Макс Пинтер (Живко Аночић), успешни загребачки адвокат (фина деца, жена, лепа кућа у богаташком крају и хибридни „јапанац”), одлучује да не прећути истину о свом моћном клијенту, тајкуну, победнику транзиције, Динку Хорвату (Борис Исаковић) до грла умоченом у актуелни политички и државни систем. Јер, ставри су ипак отишле предалеко, власт је са полетом рада да свом производу, мецени и оличењу успеха опрости чак и двоструко убиство. Тако Макс, јер је одустао од правила крваве игре, остаје одједном од свих напуштен, а претходно и издан, нашавши се пред сопственим истребљењем, притиском савести и појавом Нине (Јелена Ђокић) своје изневерене љубави...Филм је инспирисан романом Мирослава Крлеже „На рубу памети”, а његови протагонисти и антагонисти наши су савременици и нико од њих није без кривице.
Треба увек имати на уму да добар наративни филм мора бити јасан, да мора да исприча причу и да мора бити о нечему што се догађа око нас и тиче нас се. Унутар троугла набројаних претпоставки налази се још пуно тога што пунокрвни филм чини филмом како би живо комуницирао са публиком, на свим својим суптилним нивоима. То знају сви мајстори свог заната и доследно се држе тога. Тако, на плану приче, у „Свему дође крај”, дугогодишњи успешни сценарситички тандем Грлић - Томић и даље беспрекорно функционише, неупитан када је реч о актуелности, уверљивости, и колико задата стварност омогућава, и оригиналност онога што смештају у филм. Развој главног и побочних токова радње, иако жанровски јасно условљен и овога пута одише свежином смештајућу врсну глумачку екипу у снажни емотивни вир који све вуче равно до дна. Макс, Живка Аночића је сјајан као преобраћеник, покретач догађаја и онај који трпи тежину својих поступака, Јелена Ђокић, у ништа мење важном и сложеном лику Нине, широком лепезом исказаних емоција потврђује свој статус и филмске диве у остварењима велике специфичне тежине. Борис Исаковић, у улози Динка Хорвата, утврђује своју вансеријску способност глумачке комуникације са суштинским злом и варијацијама његовог отелотворења, додавши својој галерији импресивних негативаца још једног оригиналног и уверљивог. Емир Хаџихафизбеговић, у улози Будилице и Ксенија Маринковић, као синдикална представница, свако за себе, бриљантно представља класу осиромашених, понижених и обезенеђених.
„Свему дође крај” је једно од оних узбудљивих ангажујућих остварења, који бар што се тиче филмске уметности упућује не то да још није све изгубљено. Па ни правда, за коју се још нађе места. У биоскопима.
Владимир Црњански