FILMSKA KRITIKA Kapitalizam i drugi zločini: "Svemu dođe kraj" Rajka Grlića

 A oni kada su u dobrom zbiru daju nam stvarnosnu sliku sveta koju je danas možda teže obuhvatiti i razumeti nego ikada pre. Tako novi film, neposustalog veterana praške škole Rajka Grlića „Svemu dođe kraj”, ma kako po naslovu delovao uopštena, podrazumevajuća mudrost, kada se pogleda, dobija pored ostalog i jednu ne malo važnu, proročku dimenziju. Oličena je ona ponajpre u samom finalu filma dostojnog tekućih crnohroničarskih vesti i izveštaja sa ovih naših eksju prostora, nesumnjivo inspirativnih za horor scenarije. U ovom slučaju, ono što prethodi, i bukvalno britkom kraju, i čini film u najboljem smislu Grlićevskim je pravi triler, u kojem se sledi put po mukama probuđenog pojedinca, čiju je čašu meda, prelila poslednja kap predugo tolerisane žuči. 

Ukratko: Maks Pinter (Živko Anočić), uspešni zagrebački advokat (fina deca, žena, lepa kuća u bogataškom kraju i hibridni „japanac”), odlučuje da ne prećuti istinu o svom moćnom klijentu, tajkunu, pobedniku tranzicije, Dinku Horvatu (Boris Isaković) do grla umočenom u aktuelni politički i državni sistem. Jer, stavri su ipak otišle predaleko, vlast je sa poletom rada da svom proizvodu, meceni i oličenju uspeha oprosti čak i dvostruko ubistvo. Tako Maks, jer je odustao od pravila krvave igre, ostaje odjednom od svih napušten, a prethodno i izdan, našavši se pred sopstvenim istrebljenjem, pritiskom savesti i pojavom Nine (Jelena Đokić) svoje izneverene ljubavi...Film je inspirisan romanom Miroslava Krleže „Na rubu pameti”, a njegovi protagonisti i antagonisti naši su savremenici i niko od njih nije bez krivice.

Treba uvek imati na umu da dobar narativni film mora biti jasan, da mora da ispriča priču i da mora biti o nečemu što se događa oko nas i tiče nas se. Unutar trougla nabrojanih pretpostavki nalazi se još puno toga što punokrvni film čini filmom kako bi živo komunicirao sa publikom, na svim svojim suptilnim nivoima. To znaju svi majstori svog zanata i dosledno se drže toga. Tako, na planu priče, u „Svemu dođe kraj”, dugogodišnji uspešni scenarsitički tandem Grlić - Tomić i dalje besprekorno funkcioniše, neupitan kada je reč o aktuelnosti, uverljivosti, i koliko zadata stvarnost omogućava, i originalnost onoga što smeštaju u film. Razvoj glavnog i pobočnih tokova radnje, iako žanrovski jasno uslovljen i ovoga puta odiše svežinom smeštajuću vrsnu glumačku ekipu u snažni emotivni vir koji sve vuče ravno do dna. Maks, Živka Anočića je sjajan kao preobraćenik, pokretač događaja i onaj koji trpi težinu svojih postupaka, Jelena Đokić, u ništa menje važnom i složenom liku Nine, širokom lepezom iskazanih emocija potvrđuje svoj status i filmske dive u ostvarenjima velike specifične težine. Boris Isaković, u ulozi Dinka Horvata, utvrđuje svoju vanserijsku sposobnost glumačke komunikacije sa suštinskim zlom i varijacijama njegovog otelotvorenja, dodavši svojoj galeriji impresivnih negativaca još jednog originalnog i uverljivog. Emir Hadžihafizbegović, u ulozi Budilice i Ksenija Marinković, kao sindikalna predstavnica, svako za sebe, briljantno predstavlja klasu osiromašenih, poniženih i obezeneđenih. 
„Svemu dođe kraj” je jedno od onih uzbudljivih angažujućih ostvarenja, koji bar što se tiče filmske umetnosti upućuje ne to da još nije sve izgubljeno. Pa ni pravda, za koju se još nađe mesta. U bioskopima. 

Vladimir Crnjanski