ДЕВЕДЕСЕТ ГОДИНА ЧАСОПИСА „ХИД“ Органски део једне културе

Први бројеви су објављени у Суботици 1934. године, под уредништвом Ендреа Леваија, а потом – пошто је часопис од 1938. године лево оријентисан, па је и постао орган КПЈ-а – више уредника, међу којима су  Рокуш Шимококович и Отмар Мајер, који су погубљени у првим ратним годинама, или су страдали на фронту, попут Павла Папа. Предратне пак године карактерише социјално истраживање првенствено мађарског становништва у Војводини. „Хид” су занимале социјалне теме као што су: живот на селу, демографија, питање школства, здравства… а песничко и прозно стваралаштво је било у другом плану. У програму часописа, коју је написао каснији народни херој Павле Пап, читамо: “Наше преузете обавезе, циљеви и делатност састоје се у  економском,  културном и друштвеном подизању  нашег народа, али увек и на сваком месту у сагласности са овдашњим словенским и другим националностима. Одбацујемо сваку национални и расну мржњу…“ Од касније познатих песника, који су се у то време појавили на страницама „Хида”, треба истаћи имена Иштвана Латака, Ласла Гала и Лајоша Турзоа, односно сликара Јожефа Ача, Андраша Ханђе и Ђорђа Бошана. Иначе, антологију текстова предратног „Хида“ Форум је објавио 1964. године, а обиман предговор написао је Оскар Давичо. 

Од 1945. године  „Хид“ наставља традицију предратног уредништва, а од 1951. године, када за уредника бива постављен Михаљ Мајтењи, а потом и Јанош Херцег, часопис све више постаје књижевни и тада се рађа нова генерације писаца, песника, приповедача, есејиста и критичара, као што су Јожеф Дебрецени, Золтан Чука, Шандор Богданфи… да би својим написима допринели развоју нашег књижевног и духовног живота и ушли у органски део војвођанске мађарске културе. Под уредништвом Нандора Мајора и Јожефа Папа (1957–1964) све су енергичније заступљени и остали видови културног стваралаштва и естетско-критичког схватања . Треба истаћи да је у то време иза концепције часописа стајао нико други до прослављени књижевник и тада већ академик Ервин Шинко. Иако живи у Загребу, он са Младеном Лесковцем оснива  и Катедру за мађарски језик и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду 1959. године, и бива утицајна личност многих културних збивања у нас, све до смрти 1967. године.

Тај дух часописа одражава се и за време уредништва под вођством песника  Кароља Ача (1965–1975), а тада у часопису стасава читава генерација песника-писца-есејиста-преводилаца, као што су Иштван Сели, Иштван Немет, Ференц Фехер,,  Имре Бори,  Ференц Деак, Јанош Борбељ… Међутим, баш у тим временима (1964) осамостаљује се и нови часопис младих „Уј Сипосион“, под уредништвом Иштвана Бошњака, Јаноша Бањаија, Калмана Фехера и  Ота Толнаија, који се немилосрдно супротставља  свим провинцијским деловањима у књижевности и уметности. Ту су се поред уредника прославили и касније тако познати писци и критичари, као што су Иштван Конц, Иштван Домонкош, Ласло Геролд, Каталин Ладик, Ласло Вегел, Тибор Варади… 

И та конкуренција доноси и нове вредности, чији плодови се првенствено осликавају у издањима књига издавачке куће „Форум“ и у романима Нандора Гиона, Иштвана Брашњоа а потом и Атиле Балажа. У „Хид“ се касније као уредници смењују професори Филозофског факултета Јанош Бањаи, Имре Бори, Ласло Геролд и Корнелија Фараго (1976– 2016), и бивају те деценије можда и најсветлије у досадашњем историјату часописа. 

А и данас књижевни живот Мађара у Војводини одвија се првенствено око слављеног часописа, и све што буде значајно и вредно, претапа се у књиге Издавачке куће „Форум“, која се управо у тим годинама може похвалити са најсадржајнијом издавачком делатношћу, објављујући сабрана дела осниваче војвођанске мађарске  књижевности Корнела Сентелекија и Кароља Сирмаија, а потом и Ђерђа Б. Сабоа и Ласла Гала. У тим годинама „Форум“ објављује и лексикон писца као и историју књижевности војвођанских Мађара у више издања, као и „Библиографију часописа Хид“ тог времена са 12.000 одредница. 

„Хид“ излази и данас и ужива статус доајена међу часописима на мађарском језичком подручју, а уједно је са издавачком кућом „Форум“ и даље је најзначајнији књижевни орган Мађара у нас. 

Ђезе Бордаш