Водич кроз светиње Шар-планине, Призрена и околине
НОВИ САД: Из пера др Александре Новаков, а у издању Косовскометохијског одбора Матице српске, из штампе је недавно изашао хришћански православни културни водич „Српске светиње Шар-планине, Призрена и околине“ на српском и енглеском језику.
Водич ће премијерно бити представљен 5. јуна у једној од светиња о којима је у књизи реч – призренској цркви Светог Спаса.
У оквиру дводневне манифестације Спасовдански дани у Призрену, који заједно са Друштвом пријатеља манастира Светих архангела код Призрена и Домом културе у Грачанци организује Матичин Косовскометохијски одбор, биће представљене и књиге Ненада Љубинковића „Од Косовске битке до косовске легенде“, коју је Матица српска издала 2018. и „Сарић, светлост, стварање и страх“, која је светлост дана угледала лане у издању грачаничког Дома културе, те дело Валентине Питулић „Саздаде се бела црква: српско народно стваралаштво Косова и Метохије“( Андрић град, 2018).
Најновије дело Александре Новаков, „Српске светиње Шар-планине, Призрена и околине“ одштампано је са благословом епископа рашко-призренског Теодосија. Резензенти су историчар уметности проф. др Бранислав Тодић и историчар др Урош Шешум. Сарадник на књизи је мр Живојин Ракочевић. Највећи број фотографија у књизи дело су архимандрита Михаила Тошића, протојереја-ставрофора Синише Миленковића, Оливере Радић и Чеде Јовановића.
Како се наводи у књизи, упркос злу и страдањима, на невеликом простору Призрена и околине опстало је и обновљено 55 цркава и манастира. Оне су живе светиње у којима се и дан-данас служи литургија. Мапиране светиње у овом водичу, уз њихов сажет историјат, позивају ходочаснике да их посете не би ли скинули вео паучине са њихових старих и тешких капија, не би ли дозвали давна времена и ослонили чела на хладне живописане зидове, древне и седам стотина лета, и како би осетили светитељски благослов и пронашли душевни мир... Цркве и манастири, о којима је у књизи реч, грађене су од 13. до 21. века, што говори о вековном живљењу православног српског народа на том простору и њиховим духовним потребама. За време Османског царства цркве постају стожери очувања националног идентитета и континуитета као и чувари традиције.
У спомен на хиљадугодишњицу од првог помена Призренске епископије (1019), ове светиње треба да осветле пут генерацијама које долазе, да сачувају сећање на српску православну веру, традицију, културу и историју и да у спокоју сведоче о вековном постојању српског народа у Призрену и околини, каже ауторка Александра Новаков.
Како додаје, Мартовски погром 2004. имао је за циљ затирање сведочанстава о Душановом граду и Српству у њему, носио је и страшну поруку да нема ни повратка ни помена о постојању Срба.
Божија воља је променила план, цркве су обновљене, има живота, има Срба и велики број ходочасника обилази своје светиње, поручила је ауторка.
Од светиња сабраних у овом делу, на листи споменика категорисаних као културно добро од изузетног значаја Републике Србије налази се њих 17, а на УНЕСКО – вом списку светске баштине у опасности 2006. уписана је црква Богородица Љевишка.
З. Милосављевић