ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ
Владимир Пиштало, ПОРТУГАЛ (3) Терапија псилоцибама
На тврђави је дувао ветар. Подизао јој је хаљину. Били смо у Кашкаишу. Синтра ју је оставила хладном. То не разумем. Свидео јој се Кабо да Рока, запењени крај света. Пре тога сам био и на афричком крају света, на рту Добре Наде.
***
Возач Нино Переира је поредио Порто са Сан Франциском у ком никад није био. Препорио је снедвич . Тај сендвич се звао Францесинха
– Ја волим – поновљао је као дете.
Нисам очекивао Порто без сунца. Хотел се звао Крyстал. Соба још није била спремна. Упутио сам се у центар у потрагу са францесинхом. Корачао сам поред неког гробља које ми је личило на калабријска. Водио сам дијалог са облачним небом. Кишица је била жива и оживљавујућа. Неки млади Немци носили су даске за сурфање. У граду сам затекао две “параде” –поворку мажореткиња и протест за Палестину. У центру су паркирали много полицијских комбија. Графит је говорио: Склонити расизам са улица. Открио сам феминистички постер Фемистасем униао цонтра тода опрессао. Други постер је предлагао терапију псилоцибама. У пивници Брасау су ми послужили сендвич у ружичастом сосу. Пре тога су ми донели хлеб, путер и велике капре. На Сицилији су капре расле из античке гробнице.
Сутрадан сам опет дошао у Руа де Пассос Мануел . Тамо се налазио Колосеум у арт деко стилу. Сео сам у ресторан, са гредама. Имао је мишелинову звездицу и звао се Ескондидињо. Келнери су стављали на столове чаше које звоне. Наручио сам шкампе у металном сахану. Сардине су биле горке. Мус тако тако. Вино је било лепе боје, из Доура. Прва чаша је била воћнија, друга лошија. Лимуном сам истрљао руке. Изашао сам на улицу.
Резалии су стакло? Ма не. То је био глас галебова.
***
Цура - водич нам је одбила бубреге. Возила је туки туки по макадаму. Притом нам је препричавала град. Можда сам штогод погрешно чуо. Ове уске улице су биле блокиране у време куге. У сивом дану, цркве су имале боју птичјег измета. У њима су сијале златне нише. Кармелитас је стајала поред цркве Кармо. Раздвајала их је једна од најужих кућа на света. Торре дос Цлеригос је имала највиши звоник у Португалу. У Порту су се налазиле и Санта Катарина и капела душа.
Пред судом је стајала скулптура Салазарове правде, претећа, невезаних очију са великим мачем и теразијама лежерно наслоњеним на бок.
Фадо,
Фудбал.
Фатима.
***
У Порто сам понео антологију португалских прича. Не знам да ли су одабране најбоље и да ли сам ја најбоље запамтио. Елберто Елдер је био аутор кафкијанског Крика, о времену салазарове диктатуре. У тој причи службеник је свој страх од полиције и од сопствених левичарских тенденција утапао у алкохолу.
– Грокћемо као свиње – завршавао је он. – И жене поред нас лудачки се смеју у својим шареним хаљинама.