Vladimir Pištalo, PORTUGAL (3) Terapija psilocibama

***

 Vozač Nino Pereira je poredio Porto sa San Franciskom u kom nikad nije bio.   Preporio je snedvič . Taj sendvič se zvao Francesinha

– Ja volim –   ponovljao je kao dete.

Nisam očekivao Porto bez sunca. Hotel se zvao Krystal. Soba još nije bila spremna. Uputio sam se u centar u potragu sa francesinhom. Koračao sam pored nekog groblja koje mi je ličilo na kalabrijska. Vodio sam dijalog sa oblačnim nebom. Kišica je bila živa i oživljavujuća.  Neki mladi Nemci nosili su daske za surfanje. U gradu sam zatekao dve “parade” –povorku mažoretkinja i protest za Palestinu. U centru su parkirali mnogo policijskih kombija.  Grafit je govorio: Skloniti rasizam sa ulica. Otkrio sam feministički poster Femistasem uniao contra toda opressao. Drugi poster je predlagao terapiju psilocibama. U pivnici Brasau su mi poslužili sendvič u ružičastom sosu. Pre toga su mi doneli hleb, puter i velike kapre.  Na Siciliji su kapre rasle iz antičke grobnice. 

Sutradan sam opet došao u Rua de Passos Manuel . Tamo se nalazio Koloseum u art deko stilu. Seo sam u restoran, sa gredama. Imao je mišelinovu zvezdicu i zvao  se Eskondidinjo. Kelneri su stavljali na stolove čaše koje zvone. Naručio sam škampe u metalnom sahanu. Sardine su bile gorke. Mus tako tako. Vino je bilo lepe boje, iz Doura. Prva čaša je bila voćnija, druga lošija. Limunom sam istrljao ruke. Izašao sam na ulicu. 

Rezalii su staklo?  Ma ne. To je bio glas galebova.

***

Cura  - vodič nam je odbila bubrege. Vozila je tuki tuki po makadamu. Pritom nam je prepričavala grad. Možda sam štogod pogrešno čuo.  Ove uske ulice su bile blokirane u vreme kuge. U sivom danu, crkve su imale boju ptičjeg izmeta. U njima su sijale zlatne niše. Karmelitas je stajala pored crkve Karmo. Razdvajala ih je jedna od najužih kuća na sveta. Torre dos Clerigos je imala najviši zvonik u Portugalu.  U Portu su se nalazile  i Santa Katarina  i   kapela duša.

Pred sudom je stajala skulptura Salazarove pravde,  preteća, nevezanih očiju sa velikim mačem i terazijama  ležerno naslonjenim na bok.

Fado, 

Fudbal.

Fatima.

***

U Porto sam poneo antologiju portugalskih priča. Ne znam da li su odabrane najbolje i da li sam ja najbolje zapamtio.  Elberto Elder je bio autor kafkijanskog  Krika, o vremenu salazarove diktature. U toj priči službenik  je svoj strah od policije  i od sopstvenih levičarskih tendencija utapao u alkoholu.   

– Grokćemo kao svinje – završavao je on. – I žene pored nas ludački se smeju u svojim šarenim haljinama.