У КЦНС отворен Међународни фестивал прозе “Просефест”

- На­ла­зи­мо се на не­че­му што је­сте и што би увек тре­ба­ло да бу­де сла­вље књи­жев­но­сти, при­че, тек­ста и ри­ме – ре­као је Јер­го­вић. - И у осно­ви и на сва­ки на­чин то би тре­ба­ло да бу­де сла­вље­ње не­че­га што ни­је ко­лек­тив­но, што је до по­след­ње ср­жи, до по­след­ње ре­че­ни­це и по­след­ње ре­чи ин­ди­ви­ду­а­ли­зи­ра­но. А оно што је ин­ди­ви­ду­а­ли­зи­ра­но нас за­пра­во спа­ша­ва од кла­ња, од те­ро­ри­стич­ког на­па­да и од ра­та. Је­ди­но док смо са­ми на­спрам све­та и док је на­ша реч са­ма на­спрам све­та ми смо не­спо­соб­ни да се пре­тво­ри­мо у ма­сов­не уби­це и у ма­ни­ја­ке, јер сва­ки ма­сов­ни уби­ца уби­ја у име не­ке ко­лек­тив­не иде­је чак и он­да ка­да то не из­гле­да та­ко. И ако књи­жев­ност има не­ку свр­ху, а за­пра­во је не­ма, јер она је са­мој се­би свр­ха, књи­жев­ност је свр­ха људ­ско­сти, али ако ипак има не­ку свр­ху он­да је то да љу­де за­др­жи у ста­њу из­ван кр­да и у ста­њу је­дин­стве­но­сти, у оном ста­њу у ко­ме се љу­ди не пре­тва­ра­ју у ма­сов­не уби­це.

Јер­го­ви­ћу је као по­клон уру­че­но пи­смо ко­је је 2000. Кул­тур­ном цен­тру упу­тио Алек­сан­дар Ти­шма упу­ћу­ју­ћи их да по­зо­ву као го­ста та­да мла­дог пи­сца Ми­љен­ка Јер­го­ви­ћа за ко­га је већ та­да ве­ро­вао да ће ство­ри­ти зна­чај­но књи­жев­но де­ло

Ово­го­ди­шњи до­бит­ник на­гра­де на­зва­не по ро­до­на­чел­ни­ку срп­ског ро­ма­на Ми­ло­ва­ну Ви­да­ко­ви­ћу (1780-1841) је Вик­тор Је­ро­фе­јев, је­дан од нај­по­зна­ти­јих са­вре­ме­них ру­ских књи­жев­ни­ка. Из­да­вач­ка ку­ћа “Ге­о­по­е­ти­ка” је до са­да об­ја­ви­ла низ ње­го­вих на­сло­ва ме­ђу ко­ји­ма су "Ен­ци­кло­пе­ди­ја ру­ске ду­ше", "Пет ре­ка жи­во­та", "До­бри Ста­љин", "Де Про­фун­дис", "Те­ло" и са­да но­ви ро­ман "Ру­жи­ча­ста ми­ши­ца". На­гра­ду, ко­ју је до са­да до­би­ло низ на­ших и свет­ских ис­так­ну­тих пи­са­ца му је уру­чио Бо­јан Па­на­о­то­вић, ди­рек­тор КЦНС.

При­ма­ју­ћи ово углед­но при­зна­ње Је­ро­фе­јев је ука­зао да он као пи­сац увек иде про­тив стру­је, про­тив то­ко­ва ру­ске књи­жев­но­сти. Ци­ти­ра­ју­ћи ре­чи Тур­ге­ње­ва из ро­ма­на “Оче­ви и оци” да је чо­век до­бар, а окол­но­сти су ло­ше, Је­ро­фе­јев је ре­као да то зна­чи да тре­ба ме­ња­ти окол­но­сти, али он се пи­та ко је он­да ство­рио те ло­ше окол­но­сти и ка­ко је то мо­гао да учи­ни до­бар чо­век што је јед­на од те­ма о ко­јој пи­ше. Кул­ту­ра је, по ње­го­вим ре­чи­ма бор­ба са ен­тро­пи­јом, ха­о­сом, рас­па­да­њем и као што је очи­глед­но чи­тав наш људ­ски про­је­кат је ве­зан са том бор­бом. Не­ка­да се ло­ше бо­ри­мо, не­ка­да се уоп­ште не бо­ри­мо, не­ка­да се за­јед­но са ен­тро­пи­јом бо­ри­мо про­тив нас са­мих. За­хва­лио се свом из­да­ва­чу “Ге­о­по­е­ти­ци” и оми­ље­ном пре­во­ди­о­цу Дра­ги­њи Ра­ма­дан­ски ука­зу­ју­ћи да му је по­себ­но ва­жно што је у Ср­би­ји пре­ве­де­но и об­ја­вље­но де­сет ње­го­вих књи­га. За­вр­шио је у ша­љи­вом то­ну ре­кав­ши да су Ср­би и Ру­си слич­ни и то га пла­ши, јер ако је ов­де до­био при­зна­ње зна­чи да се и у Ру­си­ји не­што спре­ма.

Раз­го­вор са Је­ро­фе­је­вим су за­тим во­ди­ли уче­ни­ци гим­на­зи­је “Јо­ван Јо­ва­но­вић Змај”, а о ње­го­вом де­лу го­во­ри­ла је пре­во­ди­лац Дра­ги­ња Ра­ма­дан­ски. Јед­на од осо­бе­но­сти овог фе­сти­ва­ла је укљу­чи­ва­ње мла­де пу­бли­ке и но­во­сад­ских сред­њо­шко­ла­ца ко­ји су мо­де­ра­то­ри раз­го­во­ра са го­сти­ма “Про­се­фе­ста”, а не са­мо па­сив­ни слу­ша­о­ци.

Н. По­пов

У среду на Про­се­фе­сту

У среду у 12,3о Вик­тор Је­ро­фе­јев ће раз­го­ва­ра­ти са уче­ни­ци­ма у Гим­на­зи­ји “Јо­ван Јо­ва­но­вић Змај”, а у 18 је гост Ру­ског цен­тра ове шко­ле. У 13,3о пред уче­ни­ци­ма Гим­на­зи­је “Све­то­зар Мар­ко­вић” је ма­ђар­ски пи­сац Ро­ланд Ор­чик. Књи­жев­но ве­че Дра­ги­ње Ра­ма­дан­ски је у 20,30 у КСНС, а о њој ће го­во­ри­ти Вла­ди­сла­ва Гор­дић Пет­ко­вић.