Сто књига антологијске едиције Десет векова српске књижевности

Едиција је покренута под окриљем Издавачког центра Матице српске са идејом да издвоји писце чије су књиге обележиле време у којем су настале, без разлике у ком су облику написане и на ком наречју српског језика, у било којој земљи где су Срби живели или сада живе. За прву серију је одабрана 121 књига, при чему је на почетку сабрано дело првог српског књижевника Саве Немањића, ту су потом великани попут Доситеја, Стерије, Његоша, Андрића и Црњанског, Боре Станковића, Ћосића и Киша... све до десетог кола у ком су и Милорад Павић, Радомир Костантиновић и Новица Тадић, чија књига носи стоти број. Тако се подесило да је под бројем један светац, а под бројем сто песник који је говорио да је његов читалац - ђаво.

Едиција покрива од друге половине XII vеka до почетка XXI, од усмене књижевности и житијске литературе, до поезије, приповетки, романа и драма, са животописима и библиографским подацима, с књижевноисторијским тумачењима и критикама које су по себи антологијска хроника. У првој серији су и посебне књиге. То су пректарничка издања, попут чувених антологија Богдана Поповића и Миодрага Павловића, важних студија (Винвер о Лази Костићу или Исидора Секулић о Његошу) или дела на ивици жанрова (Вуков Српски рјечник или Андрићеви Знакови поред пута). Све то скупа открива богатство и укупност српске књижевности, и сведочи о трајности и вредности која не може нестати. По оцени професора Мате Пижурице, реч је о „библиотеци која ће се наслеђивати, као и све друге праве драгоцености”. Нажалост, нису сви са таквим одушевљењем прихватили едицију, напротив.

- Чим неко крене да учини нешто боље од осталих, јављају се сметње и препреке - открива академик Миро Вуксановић. - Тако је и у свакодневним пословима, а камоли у pothvatima вишег реда и важења. Прегаоци никад нису међу савременицима били омиљени. Нису ни данас. Систем поравнавања је давно успостављен. Подизање летвице за успех редовно изазива завист, сумњу и пакост. Тако је код оних што имају низак циљ. Свакодневно понављамо да се туђи успех не прашта.

А када се приде, додаје академик Вуксановић, с тако општим појавама, које важе за све делатности, почну да удружују научници, писци и уметници, „по природи ствари сујетне и осетљиве особе” - прилике се, каже, рапидно погоршавају:

- Ако група људи, с најчистијим намерама, бринући много више о националним него о својим интересима, у времену себичности и јагме крене да прикаже миленијум српске књижевности у одабраним књигама из сваке деонице тог огромног временског раздобља, мора рачунати на отпоре и подметања, ситна и крупнија. Све смо то знали пре десет година, када смо састављали уредничка правила и усвајали концепцију Антологије која сада има стотину објављених књига. Требало би доста времена и простора да опишемо противнике нашег подухвата. Али нису они за позивање на свечаност. Упорност и доследна служба осмишљеном циљу морају да победе. Овако се не говори из освете. То није достојан поступак. Овако се говори због истине и са задовољством. Према томе, отпора је било и биће их још. На њих се нећемо освртати. Радије ћемо казивати захвалност онима што нас од почетка подржавају. Има их таман колико треба. То су наши претплатници, републички и покрајински buyеt, оснивач са својим установама, читаоци, писци и интелектуалци са високим звањима.

На питање да ли је у међувремену коначно шире препознат значај оваквог подухвата за националну културу или још увек има „шумова на везама”, уредник Антологијске едиције са жаљењем констатује да је стање исто као и на почетку:

- Једина је промена у томе да су заједљиви разочарани а добронамерни задовољни. Не може се обављати велики посао без великих проблема. Ниједно време није било наклоњено култури и књизи. Тако смо навикли да говоримо. А није криво време, оно је без трунке кривице, криви су људи у њему, јер они дају знакове сваком добу. Сада су вредносне справе подешене да мере колико је ко имућан а не колико је ко начитан. Гледао сам на сајмовима како колоне пролазе поред књига из наше Антологије. Само понекога привлачи десет векова у наслову, од првог српског писца и народног песника до наших савременика који имају изузетне књиге. Не привлачи их ни свечана опрема, ни велики низ имена по којима се препознаје наша укупна духовност, ни име издавача, ни повољна цена. Гужве су на другим местима, онамо где је литература која подсећа на брзу храну, која даје лаку забаву или плакање на туђем рамену. Не треба спорити ничије право на избор. То је донела демократичност културе. Али, не треба оспоравати ни наше право да објављујемо вековну хронику српске књижевности.

Пажљив одабир и књига и писаца

Свака књига у Антологији има исти модел: предговор, антологијски избор, хронологију, селективну библиографију, напомене, објашњење појмова где је то потребно, те избор раније објављених критика. И, као и свака антологија, и ова неминовно одражава став, па и укус приређивача, с тим да је те „личне афинитете” уредништво на неки начин ипак „усмеравало”...

- Ми смо врло пажљиво одабрали књиге и писце - појашњава академик Вуксановић. - Нисмо ођедном саставили целовит списак. Хтели смо да увек будемо на главном путу. У хронолошком поретку дали смо књиге за прву серију. Тамо су наслови из ранијих векова на окупу. Двадесети век смо дали половично. Оставили смо велики простор за другу серију. То је, дакле, процес који траје. Намера је да не изостане нити један писац који има значајне књиге. Одатле почиње посао приређивача. Бирамо и њих, не по симпатијама већ према њиховим стручним успесима и склоностима. И имамо за њих препоруке, упутства општег типа. У приређивачком, пак, послу су самостални, али су договори редовни. Поступак за излазак књиге је као некад – са рецензијама и уредничким предлозима. Када је добар избор писаца за Антологију, ризик је мали у приређивачком послу који обављају историчари књижевности, књижевни критичари, писци са уредничким искуством. Неки су тек стекли прва научна звања, а неки су одавно професори универзитета и академици. Дешава се да неко напише осредњи предговор, али се не може десити да избор из антологијских књига није антологијски. У томе је суштина целог посла. И још, ако уводни текст није добар, покривају га библиографски подаци и избор критика у свакој књизи. Тај низ одабраних критика је антологијска хроника за себе. На све смо мислили, али нико није све и остварио.

Академик Вуксановић је својевремено изјавио да је „књижевност на споредном путу, читање добрих књига проређено а књижевни живот пригушен”... Стога смо од њега тражили одговор да ли се некад побојао да би у таквим условима оваква едиција  могла да поболи од елитизма?

- Јесте данас књижевност скрајнута. Писци немају углед и утицај као некад ако нису ангажовани у друштвеном животу, посебно у политици. Али, у том случају се не осећа моћ књижевне речи. Осећа се политичко или неко друго становиште. То је тако. И објављивање миленијумске антологије јесте ангажовано деловање. У њему је брига за националну цивилизацијску целину, за главне књижевне вредности у таквој целини. Књиге састављамо по моделу који је доступан свима који су писмени. Једино је разумевање и тумачење степенасто, све према склоностима и учености. Стари облици српског језика су на савременом књижевном изразу. Дати су речници мање познатих појмова. Требало би да је већина писаца позната читалаштву, барем делимично, школски, ако не и више од тога. Пренумеранти на наше књиге нису из елите. Елита је навикла на дарове. А добра књига је унапред осигурана од сваке бољке. Велика вредност припада свима.

Кола су до сада објављивана једном годишње. С обзиром на то да су већ одређени и наслови 40 књига друге серије, у којој ће бити писци рођени до 1930. а који нису представљени у првој серији, попут Шантића, Диса, Дединца, Куленовића, све до Михиза и Данила Николића, јавила се дилема да ли би било могуће да се излажење нових кола евентуално убрза? Или би поремећај успостављене динамике ипак негативно утицао не само на, и иначе прилично натегнуту финансијску конструкцију, него и на квалитет књига?

- Важно је погодити добар ритам излажења у свакој едицији књига. Определили смо се за десет наслова годишње. Има за то више разлога - појаснио је академик Вуксановић. - Десет је савршен број у својој симболици, али то није главно. Издавачки центар Матице српске је мали издавач, правно лице без стално запослених. Да није Матице и њене Библиотеке не би могао опстати. Новац који добијамо на републичким, покрајинским и градским конкурсима или преко откупа за библиотеке није у великим износима. Немају велика месечна примања ни купци књига. У задатим условима није лако објавити десет књига сваке године и притом се држати високих стандарда. За наше прилике и тираж је висок. Излази десет хиљада књига годишње на око четири стотине хиљада ситнословних страница. Све то каже да смо нашли праву меру. Редовно излажење то потврђује. Једанаесто коло ћемо да прикажемо јавности у априлу идуће године. У њему ће бити и неки писци из друге серије. Све је у Антологији повезано. Тако мора да буде у књижевности једног језика.

М. Стајић