Sto knjiga antologijske edicije Deset vekova srpske književnosti

Edicija je pokrenuta pod okriljem Izdavačkog centra Matice srpske sa idejom da izdvoji pisce čije su knjige obeležile vreme u kojem su nastale, bez razlike u kom su obliku napisane i na kom narečju srpskog jezika, u bilo kojoj zemlji gde su Srbi živeli ili sada žive. Za prvu seriju je odabrana 121 knjiga, pri čemu je na početku sabrano delo prvog srpskog književnika Save Nemanjića, tu su potom velikani poput Dositeja, Sterije, Njegoša, Andrića i Crnjanskog, Bore Stankovića, Ćosića i Kiša... sve do desetog kola u kom su i Milorad Pavić, Radomir Kostantinović i Novica Tadić, čija knjiga nosi stoti broj. Tako se podesilo da je pod brojem jedan svetac, a pod brojem sto pesnik koji je govorio da je njegov čitalac - đavo.

Edicija pokriva od druge polovine XII veka do početka XXI, od usmene književnosti i žitijske literature, do poezije, pripovetki, romana i drama, sa životopisima i bibliografskim podacima, s književnoistorijskim tumačenjima i kritikama koje su po sebi antologijska hronika. U prvoj seriji su i posebne knjige. To su prektarnička izdanja, poput čuvenih antologija Bogdana Popovića i Miodraga Pavlovića, važnih studija (Vinver o Lazi Kostiću ili Isidora Sekulić o Njegošu) ili dela na ivici žanrova (Vukov Srpski rječnik ili Andrićevi Znakovi pored puta). Sve to skupa otkriva bogatstvo i ukupnost srpske književnosti, i svedoči o trajnosti i vrednosti koja ne može nestati. Po oceni profesora Mate Pižurice, reč je o „biblioteci koja će se nasleđivati, kao i sve druge prave dragocenosti”. Nažalost, nisu svi sa takvim oduševljenjem prihvatili ediciju, naprotiv.

- Čim neko krene da učini nešto bolje od ostalih, javljaju se smetnje i prepreke - otkriva akademik Miro Vuksanović. - Tako je i u svakodnevnim poslovima, a kamoli u pothvatima višeg reda i važenja. Pregaoci nikad nisu među savremenicima bili omiljeni. Nisu ni danas. Sistem poravnavanja je davno uspostavljen. Podizanje letvice za uspeh redovno izaziva zavist, sumnju i pakost. Tako je kod onih što imaju nizak cilj. Svakodnevno ponavljamo da se tuđi uspeh ne prašta.

A kada se pride, dodaje akademik Vuksanović, s tako opštim pojavama, koje važe za sve delatnosti, počnu da udružuju naučnici, pisci i umetnici, „po prirodi stvari sujetne i osetljive osobe” - prilike se, kaže, rapidno pogoršavaju:

- Ako grupa ljudi, s najčistijim namerama, brinući mnogo više o nacionalnim nego o svojim interesima, u vremenu sebičnosti i jagme krene da prikaže milenijum srpske književnosti u odabranim knjigama iz svake deonice tog ogromnog vremenskog razdoblja, mora računati na otpore i podmetanja, sitna i krupnija. Sve smo to znali pre deset godina, kada smo sastavljali urednička pravila i usvajali koncepciju Antologije koja sada ima stotinu objavljenih knjiga. Trebalo bi dosta vremena i prostora da opišemo protivnike našeg poduhvata. Ali nisu oni za pozivanje na svečanost. Upornost i dosledna služba osmišljenom cilju moraju da pobede. Ovako se ne govori iz osvete. To nije dostojan postupak. Ovako se govori zbog istine i sa zadovoljstvom. Prema tome, otpora je bilo i biće ih još. Na njih se nećemo osvrtati. Radije ćemo kazivati zahvalnost onima što nas od početka podržavaju. Ima ih taman koliko treba. To su naši pretplatnici, republički i pokrajinski buyet, osnivač sa svojim ustanovama, čitaoci, pisci i intelektualci sa visokim zvanjima.

Na pitanje da li je u međuvremenu konačno šire prepoznat značaj ovakvog poduhvata za nacionalnu kulturu ili još uvek ima „šumova na vezama”, urednik Antologijske edicije sa žaljenjem konstatuje da je stanje isto kao i na početku:

- Jedina je promena u tome da su zajedljivi razočarani a dobronamerni zadovoljni. Ne može se obavljati veliki posao bez velikih problema. Nijedno vreme nije bilo naklonjeno kulturi i knjizi. Tako smo navikli da govorimo. A nije krivo vreme, ono je bez trunke krivice, krivi su ljudi u njemu, jer oni daju znakove svakom dobu. Sada su vrednosne sprave podešene da mere koliko je ko imućan a ne koliko je ko načitan. Gledao sam na sajmovima kako kolone prolaze pored knjiga iz naše Antologije. Samo ponekoga privlači deset vekova u naslovu, od prvog srpskog pisca i narodnog pesnika do naših savremenika koji imaju izuzetne knjige. Ne privlači ih ni svečana oprema, ni veliki niz imena po kojima se prepoznaje naša ukupna duhovnost, ni ime izdavača, ni povoljna cena. Gužve su na drugim mestima, onamo gde je literatura koja podseća na brzu hranu, koja daje laku zabavu ili plakanje na tuđem ramenu. Ne treba sporiti ničije pravo na izbor. To je donela demokratičnost kulture. Ali, ne treba osporavati ni naše pravo da objavljujemo vekovnu hroniku srpske književnosti.

Pažljiv odabir i knjiga i pisaca

Svaka knjiga u Antologiji ima isti model: predgovor, antologijski izbor, hronologiju, selektivnu bibliografiju, napomene, objašnjenje pojmova gde je to potrebno, te izbor ranije objavljenih kritika. I, kao i svaka antologija, i ova neminovno odražava stav, pa i ukus priređivača, s tim da je te „lične afinitete” uredništvo na neki način ipak „usmeravalo”...

- Mi smo vrlo pažljivo odabrali knjige i pisce - pojašnjava akademik Vuksanović. - Nismo ođednom sastavili celovit spisak. Hteli smo da uvek budemo na glavnom putu. U hronološkom poretku dali smo knjige za prvu seriju. Tamo su naslovi iz ranijih vekova na okupu. Dvadeseti vek smo dali polovično. Ostavili smo veliki prostor za drugu seriju. To je, dakle, proces koji traje. Namera je da ne izostane niti jedan pisac koji ima značajne knjige. Odatle počinje posao priređivača. Biramo i njih, ne po simpatijama već prema njihovim stručnim uspesima i sklonostima. I imamo za njih preporuke, uputstva opšteg tipa. U priređivačkom, pak, poslu su samostalni, ali su dogovori redovni. Postupak za izlazak knjige je kao nekad – sa recenzijama i uredničkim predlozima. Kada je dobar izbor pisaca za Antologiju, rizik je mali u priređivačkom poslu koji obavljaju istoričari književnosti, književni kritičari, pisci sa uredničkim iskustvom. Neki su tek stekli prva naučna zvanja, a neki su odavno profesori univerziteta i akademici. Dešava se da neko napiše osrednji predgovor, ali se ne može desiti da izbor iz antologijskih knjiga nije antologijski. U tome je suština celog posla. I još, ako uvodni tekst nije dobar, pokrivaju ga bibliografski podaci i izbor kritika u svakoj knjizi. Taj niz odabranih kritika je antologijska hronika za sebe. Na sve smo mislili, ali niko nije sve i ostvario.

Akademik Vuksanović je svojevremeno izjavio da je „književnost na sporednom putu, čitanje dobrih knjiga proređeno a književni život prigušen”... Stoga smo od njega tražili odgovor da li se nekad pobojao da bi u takvim uslovima ovakva edicija  mogla da poboli od elitizma?

- Jeste danas književnost skrajnuta. Pisci nemaju ugled i uticaj kao nekad ako nisu angažovani u društvenom životu, posebno u politici. Ali, u tom slučaju se ne oseća moć književne reči. Oseća se političko ili neko drugo stanovište. To je tako. I objavljivanje milenijumske antologije jeste angažovano delovanje. U njemu je briga za nacionalnu civilizacijsku celinu, za glavne književne vrednosti u takvoj celini. Knjige sastavljamo po modelu koji je dostupan svima koji su pismeni. Jedino je razumevanje i tumačenje stepenasto, sve prema sklonostima i učenosti. Stari oblici srpskog jezika su na savremenom književnom izrazu. Dati su rečnici manje poznatih pojmova. Trebalo bi da je većina pisaca poznata čitalaštvu, barem delimično, školski, ako ne i više od toga. Prenumeranti na naše knjige nisu iz elite. Elita je navikla na darove. A dobra knjiga je unapred osigurana od svake boljke. Velika vrednost pripada svima.

Kola su do sada objavljivana jednom godišnje. S obzirom na to da su već određeni i naslovi 40 knjiga druge serije, u kojoj će biti pisci rođeni do 1930. a koji nisu predstavljeni u prvoj seriji, poput Šantića, Disa, Dedinca, Kulenovića, sve do Mihiza i Danila Nikolića, javila se dilema da li bi bilo moguće da se izlaženje novih kola eventualno ubrza? Ili bi poremećaj uspostavljene dinamike ipak negativno uticao ne samo na, i inače prilično nategnutu finansijsku konstrukciju, nego i na kvalitet knjiga?

- Važno je pogoditi dobar ritam izlaženja u svakoj ediciji knjiga. Opredelili smo se za deset naslova godišnje. Ima za to više razloga - pojasnio je akademik Vuksanović. - Deset je savršen broj u svojoj simbolici, ali to nije glavno. Izdavački centar Matice srpske je mali izdavač, pravno lice bez stalno zaposlenih. Da nije Matice i njene Biblioteke ne bi mogao opstati. Novac koji dobijamo na republičkim, pokrajinskim i gradskim konkursima ili preko otkupa za biblioteke nije u velikim iznosima. Nemaju velika mesečna primanja ni kupci knjiga. U zadatim uslovima nije lako objaviti deset knjiga svake godine i pritom se držati visokih standarda. Za naše prilike i tiraž je visok. Izlazi deset hiljada knjiga godišnje na oko četiri stotine hiljada sitnoslovnih stranica. Sve to kaže da smo našli pravu meru. Redovno izlaženje to potvrđuje. Jedanaesto kolo ćemo da prikažemo javnosti u aprilu iduće godine. U njemu će biti i neki pisci iz druge serije. Sve je u Antologiji povezano. Tako mora da bude u književnosti jednog jezika.

M. Stajić