Скробоња и Нешић: Узбудљива експедиција у (не)познато

“Чистунство” је евентуално могло бити легитиман захтев у првим деценијама после Другог светског рата, али већ од 1970-тих и настанка “Новог таласа” научне фантастике, тако ригидни став више је гушио жанр него што му је наметао обавезу самодисциплине и самосвести; у првим деценијама 21. века захтеви за жанровском препознатљивошћу и чистотом су пример анахроног конзервативизма. С друге стране, новоосвојена ауторска слобода намеће потребу за дубљим и ширим анализама понуђених дела. “Фирентински дублет” демонстрира лакоћу шетања између жанровских модела и образаца и стварање дела које истовремено зрачи препознатљивошћу и особеном, интригантном егзотиком.

Обимна прича (свеукупно око 700 страница) започиње тајанственом епизодом појаве мрачне силе након које се дешавања враћају на поље варљиво препознатљиве реалности. Знатижељни читалац сазнаје да је у годинама с краја 19. века, а да је главни јунак читавог замешатељства Милован Глишић, признати и слављени прозаиста (реалиста и фантастичар) и позоришни човек који је у својој причи скицирао профил серијског убице Саве Савановића а затим учествовао у његовом хватању (тиме се из стварне прелази у фикцијску реалност). Авантура потом води Глишића у Лондон са двоструким задатком: јавним, да помогне тамошњој полицији у решавању убистава која као да је поново починио Yеk Трбосек, и тајним, да од отмичара откупи непризнату ћерку краља Милана дајући у замену легендарну Леонардову бележницу (која има парњака у бележници коју је исписао Микеланђело) која је доказ моћи блиставости људског ума спрам немерљивих тајни. Наравно, ништа се неће десити како је планирано јер су улози сувише велики (безмало судбина света), противници моћни и довитљиви а позорница дешавања пространа и заводљиво тајанствена.

Свака нова страница ове авантуре крцата је акцијама, заверама, борбама и потерама, врцавим дијалозима и фантастичним али истинитим чињеницама. Ритам романа брз је и мами на даље читање. Атрактивне, узбудљиве сцене исписане жестоким, функционалним стилом потцртане су непрестаном зачудношћу која извире из фикције – људских и нељудских актера и њихових сваковрсних, неретко насилних, интеракција – односно непознатих или недовољно познатих чињеница из историје викторијанског доба (од иконографског Оријент експреса до пребирања по муљу Темзе). Преплитање ова два слоја на моменте је потпуно неразмрсиво па се фикција чини реално утемељеном а факти добијају ореол производа (претерано) живе маште.

Историјски веродостојне личности, од Брема Стокера, Танасија Миленковића, Краља Милана И Обреновића, Лазе Лазаревића, Хенрија Ирвинга, Роберта Луиса Стивенсона, краљице Викторије до Аберлина и Рида, легендарних детектива Скотланд Јарда, дају читаоцу осећај утемељења у стварном (или погодбено стварном али колико-толико усидреном у реалности) али врло лако га у том уверењу и поколебају. Аутори се, зависно од потреба заплета, без задршке поигравају како општепознатим тако и опскурним подацима. Тако искорачују из почетног “коришћења” јунака у циљу убрзане идентификације читаоца са актером и крећу се у смеру уклапања хероја у нове улоге. Ако је на почетку романа потребно и пожељно о Глишићу знати основне чињенице из његовог живота у наставку приче то није довољно јер он полако улази у улогу маркантног, мужевног акционог хероја чије препознавање тражи познавање барем кратке историје развоја шпијунских романа; такође није на одмет знати и понеке интимне згоде и незгоде из живота стварног Глишића на које ће се наставити и романескна страсна авантура са атрактивном археолошкињом и авантуристкињом Жаном Ђелафоа.

Аутори се обилно користе искуствима односно стандардима популарне културе друге половине 20. века које, као добродошли “зачин” уплићу у сцене из 19. века творећи тако интерфикцијско и метафикцијско дело које паралелно функционише на више нивоа. Стога би било какво жанровско цепидлачење осиромашило и осакатило богату понуду овог романа. Зато ово није (или, прецизније, није само) дело “алтернативне историје”, поджанра научне фантастике, мада оба аутора имају искуства у њему (Скробоњин “Теславерзум” делимично је и алтернативна историја док је Нешић у колаборацији са Владимиром Лазовићем исписао неколике алтернативноисторијске новеле); исто тако ово није ни “чисти” хорор роман мада има атмосферу и елементе фантастике натприродног нити је “историјски трилер” (или кримића) упркос сегментима преузетим из тог обрасца. Понуђено дело је амалгам свих жанрова али и самосвојна целина која функционише по правилима које сама поставља и поштује а, како се може прочитати у “Епилогу”, има и тенденцију да се продужи у неке нове авантуре.

Илија Бакић