САВА ДАМЈАНОВ Постмодерна је ишчезла, баш као и лањски снег

Попут новог Марти Мистерије или Дилана Дога, али потпуно опседнутих артефактима књижевности, Дамјанов у новом издању “Истраживања Савршенства” (Агора 2018) „херметичној параболи алхемијског трагања за истином“ сада је придодао приче које се могу посматрати као одреднице још 1983. најављиваног Речника истраживања, незавршеног формалистичког пројекта који, заједно са “Истраживањем савршенства” сада обликује једну сасвим нову Мрежу читања и проширује границе (не само) његове рецепције. Овај прозни циклус, кажу, могао би се назвати космичко-онтолошким речником у одгонетању „криптограма света“, потврђујући мисао Пјера Валеријана да „говорити хијероглифски није ништа друго до откривати праву природу ствари божанских и ствари људских“.

На самом почетку једно, наравно, неспретно, тј. несавршено питање...

Савршенство сте истраживали давно, пре више деценија, у доба  тзв. младе српске прозе. Откуд потреба за још једним истраживањем јер сад, рекао би наивни читалац, имамо два (савршенства)?

- Нема два Савршенства у Универзуму, али ни у Уметности. Читав живот истражујем оно Једно, јединствено иако верујем у Мултиверзум. Међутим, баш у њему су феномени уникатни! Тако да је актуелно „Истраживање Савршенства“ (из 2018. године) истоветно оном из 1983. (а то беше моја прва објављена књига!), уз одличан приређивачки рад Снежане Савкић у новом издању, која је књигу сад учинила онаквом каква је требало да изгледа пре 35 година, али из разних разлога није.

Ако бисмо „приземљили“ причу, тј. дали јој уобичајени издавачко-културолошки смисао, онда је ова књига прва у „Агориној“ едицији ДАМЈАНОВ: ИСКОНИ БЕ СЛОВО где ће се појавити, хронолошким редом по којем су излазиле у прошлости, још три (а можда и четири?) моје прозне књиге...У том, мада мало мање приземном контексту, могао бих рећи да је читаво моје вишедеценијско литерарно стварање (поетско, прозно, есејистичко, књижевноисторијско, антологичарско...) представљало својеврсно „истраживање савршенства“: у језику, пре свега, који није само хајдегеровска „кућа бића“ већ и суштина Књижевности као Уметности речи...

Нема ту шале, нема комике, дефинитивно се нешто десило са поетиком српске прозе од јуначко-постмодернистичких осамдесетих година прошлог века, до исповедних (идеолошких, политичких, аутистичних) прозних исказа првих деценија  21. века?

- Можда нема комике, али трагедо-комедија се слути у сваком ретку па и између њих. Ми обични смртници никада нећемо досегнути Савршенство, не само оно есхатолошко, не само у Уметности него ни у филозофији, науци, религији… никако! Можда је постмодерна код нас (и у свету) и започела напором да се открије (бе)смисао Света и свеопштег (не)постојања, али је врло брзо схватила узалудност тог напора и наставила пародирањем и разноликим исмевањем тог напора. Заправо, мислим да врхунце постмодернистичке прозе треба видети управо у једном специфичном хумору, и распојасаном и суптилном (у исти мах), који је дошао касније - да би убрзо и он нестао у име много чега другог (нешто од тога је и поменуто у питању). Тако је умирала постмодерна, као што све рођено умире јер је већ самим рођењем осуђено на смрт. Ако ћемо искрено, нема данас више ни постмодерне у смислу литерарног правца или – шире посматрано - стилске формације: све је то лањски снег, а беше узбудљиво док је трајало. Има ли шта лепше од сећања, тј. преостаје ли нам у тзв. будућности ишта друго?!

Узимајући у обзир  (ново) “Истраживање савршенства”, али и све ваше прозне књиге које су prеthodilе – и које ће уследити! – докле сте стигли у одгонетању “криптограма света”?

- Далеко сам од одгонетке, све даље што се више трудим. Како сам баш у “Истраживању савршенства” и написао: “Тамо где је језик најјаснији, тамо највише скрива – тамо је загонетка најдубља”. Или како су то алхемичари тврдили: “само је нејасно-јасно, и обратно”! Мењао сам тзв. дискурсе у својим књигама тражећи и жудећи неке нове, увек друкчије путеве (не само Уметности речи него и духовности, креације, спознаје) али се наведени “криптограм света” - а могао бих рећи и СВЕГА! – само усложњавао и постајао замршенији. Утешно је рећи да су највеће истине једноставне, али такве речи саме по себи нису истините! Јер чим мало зачепркате у суштину, поставите неко питање (зашто, чему и т.сл) остајете немоћни и сићушни пред метафизичком студени, пред величанственим Мултиверзумом у којем сте, а о којем заправо не знате ништа – упркос просветитељској заблуди о прогресу рационалног знања. Данас, када сам прешао највећи део суђеног ми Пута, данас ми се чини да можда ни не припадам Књижевности, можда чак не припадам ни овом свету и зато су ми његови криптограми још увек тајна (са којом ћу, патетично говорећи, отићи у гроб!). Зато се и питам: да ли је моје право Биће тамо где ћу се пробудити после овог сна или ми ни то буђење (ко зна које већ по реду?)  неће дати ниједан одговор?!

Спознаћу (можда?!), али се потом – сигурно! - нећу сећати…

Ђорђе Писарев