SAVA DAMJANOV Postmoderna je iščezla, baš kao i lanjski sneg

Poput novog Marti Misterije ili Dilana Doga, ali potpuno opsednutih artefaktima književnosti, Damjanov u novom izdanju “Istraživanja Savršenstva” (Agora 2018) „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada je pridodao priče koje se mogu posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta koji, zajedno sa “Istraživanjem savršenstva” sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice (ne samo) njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus, kažu, mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“.

Na samom početku jedno, naravno, nespretno, tj. nesavršeno pitanje...

Savršenstvo ste istraživali davno, pre više decenija, u doba  tzv. mlade srpske proze. Otkud potreba za još jednim istraživanjem jer sad, rekao bi naivni čitalac, imamo dva (savršenstva)?

- Nema dva Savršenstva u Univerzumu, ali ni u Umetnosti. Čitav život istražujem ono Jedno, jedinstveno iako verujem u Multiverzum. Međutim, baš u njemu su fenomeni unikatni! Tako da je aktuelno „Istraživanje Savršenstva“ (iz 2018. godine) istovetno onom iz 1983. (a to beše moja prva objavljena knjiga!), uz odličan priređivački rad Snežane Savkić u novom izdanju, koja je knjigu sad učinila onakvom kakva je trebalo da izgleda pre 35 godina, ali iz raznih razloga nije.

Ako bismo „prizemljili“ priču, tj. dali joj uobičajeni izdavačko-kulturološki smisao, onda je ova knjiga prva u „Agorinoj“ ediciji DAMJANOV: ISKONI BE SLOVO gde će se pojaviti, hronološkim redom po kojem su izlazile u prošlosti, još tri (a možda i četiri?) moje prozne knjige...U tom, mada malo manje prizemnom kontekstu, mogao bih reći da je čitavo moje višedecenijsko literarno stvaranje (poetsko, prozno, esejističko, književnoistorijsko, antologičarsko...) predstavljalo svojevrsno „istraživanje savršenstva“: u jeziku, pre svega, koji nije samo hajdegerovska „kuća bića“ već i suština Književnosti kao Umetnosti reči...

Nema tu šale, nema komike, definitivno se nešto desilo sa poetikom srpske proze od junačko-postmodernističkih osamdesetih godina prošlog veka, do ispovednih (ideoloških, političkih, autističnih) proznih iskaza prvih decenija  21. veka?

- Možda nema komike, ali tragedo-komedija se sluti u svakom retku pa i između njih. Mi obični smrtnici nikada nećemo dosegnuti Savršenstvo, ne samo ono eshatološko, ne samo u Umetnosti nego ni u filozofiji, nauci, religiji… nikako! Možda je postmoderna kod nas (i u svetu) i započela naporom da se otkrije (be)smisao Sveta i sveopšteg (ne)postojanja, ali je vrlo brzo shvatila uzaludnost tog napora i nastavila parodiranjem i raznolikim ismevanjem tog napora. Zapravo, mislim da vrhunce postmodernističke proze treba videti upravo u jednom specifičnom humoru, i raspojasanom i suptilnom (u isti mah), koji je došao kasnije - da bi ubrzo i on nestao u ime mnogo čega drugog (nešto od toga je i pomenuto u pitanju). Tako je umirala postmoderna, kao što sve rođeno umire jer je već samim rođenjem osuđeno na smrt. Ako ćemo iskreno, nema danas više ni postmoderne u smislu literarnog pravca ili – šire posmatrano - stilske formacije: sve je to lanjski sneg, a beše uzbudljivo dok je trajalo. Ima li šta lepše od sećanja, tj. preostaje li nam u tzv. budućnosti išta drugo?!

Uzimajući u obzir  (novo) “Istraživanje savršenstva”, ali i sve vaše prozne knjige koje su prethodile – i koje će uslediti! – dokle ste stigli u odgonetanju “kriptograma sveta”?

- Daleko sam od odgonetke, sve dalje što se više trudim. Kako sam baš u “Istraživanju savršenstva” i napisao: “Tamo gde je jezik najjasniji, tamo najviše skriva – tamo je zagonetka najdublja”. Ili kako su to alhemičari tvrdili: “samo je nejasno-jasno, i obratno”! Menjao sam tzv. diskurse u svojim knjigama tražeći i žudeći neke nove, uvek drukčije puteve (ne samo Umetnosti reči nego i duhovnosti, kreacije, spoznaje) ali se navedeni “kriptogram sveta” - a mogao bih reći i SVEGA! – samo usložnjavao i postajao zamršeniji. Utešno je reći da su najveće istine jednostavne, ali takve reči same po sebi nisu istinite! Jer čim malo začeprkate u suštinu, postavite neko pitanje (zašto, čemu i t.sl) ostajete nemoćni i sićušni pred metafizičkom studeni, pred veličanstvenim Multiverzumom u kojem ste, a o kojem zapravo ne znate ništa – uprkos prosvetiteljskoj zabludi o progresu racionalnog znanja. Danas, kada sam prešao najveći deo suđenog mi Puta, danas mi se čini da možda ni ne pripadam Književnosti, možda čak ne pripadam ni ovom svetu i zato su mi njegovi kriptogrami još uvek tajna (sa kojom ću, patetično govoreći, otići u grob!). Zato se i pitam: da li je moje pravo Biće tamo gde ću se probuditi posle ovog sna ili mi ni to buđenje (ko zna koje već po redu?)  neće dati nijedan odgovor?!

Spoznaću (možda?!), ali se potom – sigurno! - neću sećati…

Đorđe Pisarev