РОМАН АНИЦЕ ЛАЗИН „ТАОЦИ СНОВА” Сан о повратку и потрази за коренима

Ова, како је ауторка назива, књижевна партитура плете причу о неколико генерација породице Ламан која своја лутања започиње у доба Марије Терезије, насељавајући се на трусном банатском тлу. Ауторка паралелно читаоцима приближава и уметност Густава Малера кроз причу о искушењима композиторовог живота, испуњеног преиспитивањима, несрећама, неразумевањем и породичним губицима.

– Инспирација је, заправо, потрага за собом. Када сте исељеник, као што сам то била ја, онда сте стално носталгични и тражите корене, а без њих је веома тешко живети. Стално се питате да ли заиста припадате земљи у којој сте рођени или можете да пренесете семе да тај неки нови живот израсте у новој држави. То је потрага коју ја водим већ 30 година, а ова књига је сан о повратку, о бољем животу, о лепоти, о уметности, креативности... То су сви могући снови које свако од нас има и носи у себи – прича за „Дневник” Аница Лазин и додаје да у њеној књизи има много личних момената. – Моја породица Блат, по мајци, са Маријом Терезијом је дошла у Банат, а не зна се да ли су били Французи или Немци. Та њихова историја била је пређа наративног ткања у које сам ја после провукла музику и носталгију. То је база, али личности су измишљене. Као и сваки писац и ја мислим да сви ми користимо нешто лично, што смо доживели и онда на томе даље развијамо машту.

Аница Лазин рођена је у Кикинди и одрасла у Београду где је дипломирала на Факултету музичке уметности. Радила је као аутор емисија и музички уредник на Првом програму Радио Београда. Аутор је кратких прича, прилога, музичких критика и сценарија за радиофонске емисије, као и оперских адаптација на сценама у Монтреалу. Објављује чланке за новине и повремено држи предавања на факултету. Редовни је члан Удружења књижевника Квебека (Канада). Њен први роман, „Тиса”, написан на француском, објављен је 2010. године у издању Троис-Пистолес.

      „Таоци снова” представљени су као сага о потреби за укорењеношћу и судбинским преокретима који нису лишени живе везе са историјским струјањима епохе, а која се претвара у повест у којој сеобе откуцавају ритам живота људи луталица, стварајући породичне легенде као замену за изгубљене корене. Писање о тако снажној теми за Аницу Лазин, како каже, није било нимало лако, јер је то за њу био болан, али веома лековит процес.

– После три године рада била сам препорођена, излечила сам се од носталгије, опростила сам себи, али и земљи из које сам отишла и схватила да наше жаљење заправо није жал за прошлошћу већ за младошћу. Када сам се вратила у Београд 30 година касније мислила сам да ћу пронаћи делове себе по улицама, међутим мене нема више у њима и онда сам схватила да су корени у нама и да их са собом носимо и даље преносимо нашој деци и унуцима. Волела бих да читаоци покушају да схвате све оне који су отишли некуд, да им не суде, већ да их саслушају и покушају да их разумеју. Свима нама је тешко на различите начине - и онима који су остали и онима који су отишли и, ако ова књига може да допринесе томе да једни друге разумемо, била бих веома срећна – наглашава ауторка романа „Таоци снова”.

Поглавља њеног новог романа, прате след Малерових симфонија не само формално већ и тематски, укључујући ту и музичке напомене за темпа, а ауторка наводи да је слушала његову музику и замишљала теме и преводила их у литературу. У поговору који је Александра Ђуричић написала, наводи се да се роман и музика спајају кроз ово дело, градећи моћну катедралу светлости и снова од којих је саткан живот и то не само уметника, већ и обичних људи. Стварајући своје дело, као својеврсну песму у прози, Аница Лазин провела нас је кроз, како се наводи, музику коју чује и носи у себи, али и кроз партитуру сопственог и живота својих предака чије судбине и приче чује као музику.

Владимир Бијелић

Фото: В. Бијелић