ROMAN ANICE LAZIN „TAOCI SNOVA” San o povratku i potrazi za korenima

Ova, kako je autorka naziva, književna partitura plete priču o nekoliko generacija porodice Laman koja svoja lutanja započinje u doba Marije Terezije, naseljavajući se na trusnom banatskom tlu. Autorka paralelno čitaocima približava i umetnost Gustava Malera kroz priču o iskušenjima kompozitorovog života, ispunjenog preispitivanjima, nesrećama, nerazumevanjem i porodičnim gubicima.

– Inspiracija je, zapravo, potraga za sobom. Kada ste iseljenik, kao što sam to bila ja, onda ste stalno nostalgični i tražite korene, a bez njih je veoma teško živeti. Stalno se pitate da li zaista pripadate zemlji u kojoj ste rođeni ili možete da prenesete seme da taj neki novi život izraste u novoj državi. To je potraga koju ja vodim već 30 godina, a ova knjiga je san o povratku, o boljem životu, o lepoti, o umetnosti, kreativnosti... To su svi mogući snovi koje svako od nas ima i nosi u sebi – priča za „Dnevnik” Anica Lazin i dodaje da u njenoj knjizi ima mnogo ličnih momenata. – Moja porodica Blat, po majci, sa Marijom Terezijom je došla u Banat, a ne zna se da li su bili Francuzi ili Nemci. Ta njihova istorija bila je pređa narativnog tkanja u koje sam ja posle provukla muziku i nostalgiju. To je baza, ali ličnosti su izmišljene. Kao i svaki pisac i ja mislim da svi mi koristimo nešto lično, što smo doživeli i onda na tome dalje razvijamo maštu.

Anica Lazin rođena je u Kikindi i odrasla u Beogradu gde je diplomirala na Fakultetu muzičke umetnosti. Radila je kao autor emisija i muzički urednik na Prvom programu Radio Beograda. Autor je kratkih priča, priloga, muzičkih kritika i scenarija za radiofonske emisije, kao i operskih adaptacija na scenama u Montrealu. Objavljuje članke za novine i povremeno drži predavanja na fakultetu. Redovni je član Udruženja književnika Kvebeka (Kanada). Njen prvi roman, „Tisa”, napisan na francuskom, objavljen je 2010. godine u izdanju Trois-Pistoles.

      „Taoci snova” predstavljeni su kao saga o potrebi za ukorenjenošću i sudbinskim preokretima koji nisu lišeni žive veze sa istorijskim strujanjima epohe, a koja se pretvara u povest u kojoj seobe otkucavaju ritam života ljudi lutalica, stvarajući porodične legende kao zamenu za izgubljene korene. Pisanje o tako snažnoj temi za Anicu Lazin, kako kaže, nije bilo nimalo lako, jer je to za nju bio bolan, ali veoma lekovit proces.

– Posle tri godine rada bila sam preporođena, izlečila sam se od nostalgije, oprostila sam sebi, ali i zemlji iz koje sam otišla i shvatila da naše žaljenje zapravo nije žal za prošlošću već za mladošću. Kada sam se vratila u Beograd 30 godina kasnije mislila sam da ću pronaći delove sebe po ulicama, međutim mene nema više u njima i onda sam shvatila da su koreni u nama i da ih sa sobom nosimo i dalje prenosimo našoj deci i unucima. Volela bih da čitaoci pokušaju da shvate sve one koji su otišli nekud, da im ne sude, već da ih saslušaju i pokušaju da ih razumeju. Svima nama je teško na različite načine - i onima koji su ostali i onima koji su otišli i, ako ova knjiga može da doprinese tome da jedni druge razumemo, bila bih veoma srećna – naglašava autorka romana „Taoci snova”.

Poglavlja njenog novog romana, prate sled Malerovih simfonija ne samo formalno već i tematski, uključujući tu i muzičke napomene za tempa, a autorka navodi da je slušala njegovu muziku i zamišljala teme i prevodila ih u literaturu. U pogovoru koji je Aleksandra Đuričić napisala, navodi se da se roman i muzika spajaju kroz ovo delo, gradeći moćnu katedralu svetlosti i snova od kojih je satkan život i to ne samo umetnika, već i običnih ljudi. Stvarajući svoje delo, kao svojevrsnu pesmu u prozi, Anica Lazin provela nas je kroz, kako se navodi, muziku koju čuje i nosi u sebi, ali i kroz partituru sopstvenog i života svojih predaka čije sudbine i priče čuje kao muziku.

Vladimir Bijelić

Foto: V. Bijelić