Репертоар годинама таложених слика

Одлука је донета већином гласова чланова жирија, који је разматрао укупно 179 романа пристиглих на конкурс. За “Лузитанију” су гласали Тамара Крстић, Зоран Пауновић и Михајло Пантић, док је Божо Копривица свој глас дао роману “Горгоне” Мире Оташевић (Геопоетика), а Јасмина Врбавац се определила за књигу “Сребрна магла пада” Срђана Срдића (Партизанска књига).

„Лузитанија” је, иначе, дебитантски роман аутора који је познат као визуелни уметник. Атанацковић (Београд, 1969) последњих година живи у Фиренци, где предаје више предмета из визуелне уметности и културе на универзитетским програмима у Фиренци и Сијени. У образложењу је наведено да се у роману „Лузитанија” приповеда фантазмагоријско алегоријска повест из времена Првог светског рата, виђеног из вишеструко померене, вишеслојне перспективе.

„Укрштајући ерудицију и снажну имагинацију, Атанацковић ствара комплексну слику света у којој се лудило доживљава као острво разума у свеопштој суманутости ратне стварности”, навео је жири. Чланови жирија су приметили да „делом ослоњен на традицију фантастичног реализма, делом настајући на транспоновању и очуђењу документарне грађе, а делом на сазнањима из природних наука и психологије, роман “Лузитанија’ склопљен је од низа динамичних, визуелно и реторички упечатљивих поглавља”.

„Преиспитујући тему лудила као уточишта и као начина супростављања хаосу, Атанацковић исписује причу која сугестивно надилази сопствене временске и просторне координате и израста у иниверзалну причу о темељним егзистенцијалним и друштвеним питањима савременог света”, стоји у образложењу.

Лузитанија, замишљена је као утопијски роман о београдском “Дому за с ума сишавше”, смештеном у згради познатој као Докторова кула у Вишеградској улици, који је током Првог светског рата био ван надлежности окупатора. Та минијатурна територија постаје парламентарна република заснована на идеји да су, како наводи аутор у роману “разум и лудило тек две, стицајем околности раздвојене, варијанте једне те исте људске особине, те се разуму никад не супротставља лудило, које је само једно стигматизовано стање разума, већ напросто људска глупост“.

Аутор романа у интервјуу НИН-у ових дана указује да је “Лузитанија” „репертоар годинама таложених слика”, а рад на роману био је поступак сасвим налик његовом уобичајеном раду у области визуелних уметности: уобличавање слика и њихов распоред често у поступку врло сичан видео-монтажи. Прича се, по његовим речима “отварала” годинама, мада су постојали и директни поводи. Један је био позив за учешће на изложби посвећеној Првом светском рату када је истражујући причу о Докторовој кули дошао до првобитне идеје романа, а други је сарадња са фирентским музејима природних наука у склопу његовог рада на предмету који се тиче историје представљања људског тела.

„Дејан Атанацковић стрпљиво гради радњу и води читаоце кроз комплексне ходнике имагинације. Сарамаговском нарацијом укршта ликове и догађаје, и сваком страницом доказује да изненађењима нема краја. Маестрално баратајући апсурдом, ствара свет инверзије нормалности. Лузитанија је роман о уточишту, где свако може наћи своје место и смисао - написао је о овом роману његов рецензент Никола Драгомировић.

Говорећи о позицији НИН-ове награде Атанацковић је, поводом уласка у финале овогодишњег избора, указао да у друштву у коме се мање више одувек као културни и политички модел намеће непоходност припадања некој интересној групи или макар друштву “истомишљеника”, чињеница да први роман практично непознатог аутора мале издавачке куће може да стекне пажњу какву је стекла “Лузитанија” говори у прилог тој награди.

Подсетимо, у најужем избору за НИН-ову награду били су и романи „Сродници” Јовице Аћина у издању „Лагуне”, те „Данас је среда” Давида Албахарија („Чаробна књига”). Свечано уручење награде и обележавање 83.рођендана НИН-а биће уприличени у Југословенској кинотеци (Узун Миркова 1) у Београду 22.јануара у 17 часова.

Н. Попов

Књига функционише као живо биће

Атанацковић се из Фиренце, обратио новинарима путем „Скајпа” изразивши узбуђење и захвалност за „велику част”, додавши да је био одушевљен самим уласком у први круг чиме се, како је рекао, нашао окружен значајним именима српске књижевности. „Захвалан сам што је награда додељена делу, а не имену, што је дело нашло свој пут до читалаца и стручне јавности. Фасцинира ме чињеница да књига, откако се појавила у књижарама, функционише као живо биће и стиче свој пут и видљивост мимо аутора”, рекао је Атанацковић.

На питање новинара колико је бављење визуленом уметношћу утицало на креирање слика и ликова у роману, Атанацковић је рекао да чињеница да долази из света визуелних уметности није искључила његово бављење текстом, који се појављивао у његовим радовима и на изложбама и додао да је креирање слика у роману слично раду на изложби.

На молбу да прокоментарише реченицу у роману да је „Лузитанија најмања држава на свету са најдубљим сукобом између прогреса и лудила”, Атанацковић је подсетио на вишевековну стигму у вези лудила и да је кроз историју овладавање лудилом значило врсту прогреса. Он је скренуо пажњу на обесправљеност многих група у данашњем друштву, попут особа са инвалидитетом, на угроженост основних људских права. „Мислио сам да је неопходно да замислимо државу која ће бити пример доброг пројекта, а да буде сачињена и замишљена од стране маргинализоване популације”, објаснио је Атанацковић.