Repertoar godinama taloženih slika
Dejan Atanacković novi je, 64. laureat našeg najprestižnijeg književnog priznanja u nas, NIN-ove nagrade za roman godine, i to za knjigu „Luzitanija’’ koji je objavila izdavačka kuća “Besna kobila”.
Odluka je doneta većinom glasova članova žirija, koji je razmatrao ukupno 179 romana pristiglih na konkurs. Za “Luzitaniju” su glasali Tamara Krstić, Zoran Paunović i Mihajlo Pantić, dok je Božo Koprivica svoj glas dao romanu “Gorgone” Mire Otašević (Geopoetika), a Jasmina Vrbavac se opredelila za knjigu “Srebrna magla pada” Srđana Srdića (Partizanska knjiga).
„Luzitanija” je, inače, debitantski roman autora koji je poznat kao vizuelni umetnik. Atanacković (Beograd, 1969) poslednjih godina živi u Firenci, gde predaje više predmeta iz vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni. U obrazloženju je navedeno da se u romanu „Luzitanija” pripoveda fantazmagorijsko alegorijska povest iz vremena Prvog svetskog rata, viđenog iz višestruko pomerene, višeslojne perspektive.
„Ukrštajući erudiciju i snažnu imaginaciju, Atanacković stvara kompleksnu sliku sveta u kojoj se ludilo doživljava kao ostrvo razuma u sveopštoj sumanutosti ratne stvarnosti”, naveo je žiri. Članovi žirija su primetili da „delom oslonjen na tradiciju fantastičnog realizma, delom nastajući na transponovanju i očuđenju dokumentarne građe, a delom na saznanjima iz prirodnih nauka i psihologije, roman “Luzitanija’ sklopljen je od niza dinamičnih, vizuelno i retorički upečatljivih poglavlja”.
„Preispitujući temu ludila kao utočišta i kao načina suprostavljanja haosu, Atanacković ispisuje priču koja sugestivno nadilazi sopstvene vremenske i prostorne koordinate i izrasta u iniverzalnu priču o temeljnim egzistencijalnim i društvenim pitanjima savremenog sveta”, stoji u obrazloženju.
Luzitanija, zamišljena je kao utopijski roman o beogradskom “Domu za s uma sišavše”, smeštenom u zgradi poznatoj kao Doktorova kula u Višegradskoj ulici, koji je tokom Prvog svetskog rata bio van nadležnosti okupatora. Ta minijaturna teritorija postaje parlamentarna republika zasnovana na ideji da su, kako navodi autor u romanu “razum i ludilo tek dve, sticajem okolnosti razdvojene, varijante jedne te iste ljudske osobine, te se razumu nikad ne suprotstavlja ludilo, koje je samo jedno stigmatizovano stanje razuma, već naprosto ljudska glupost“.
Autor romana u intervjuu NIN-u ovih dana ukazuje da je “Luzitanija” „repertoar godinama taloženih slika”, a rad na romanu bio je postupak sasvim nalik njegovom uobičajenom radu u oblasti vizuelnih umetnosti: uobličavanje slika i njihov raspored često u postupku vrlo sičan video-montaži. Priča se, po njegovim rečima “otvarala” godinama, mada su postojali i direktni povodi. Jedan je bio poziv za učešće na izložbi posvećenoj Prvom svetskom ratu kada je istražujući priču o Doktorovoj kuli došao do prvobitne ideje romana, a drugi je saradnja sa firentskim muzejima prirodnih nauka u sklopu njegovog rada na predmetu koji se tiče istorije predstavljanja ljudskog tela.
„Dejan Atanacković strpljivo gradi radnju i vodi čitaoce kroz kompleksne hodnike imaginacije. Saramagovskom naracijom ukršta likove i događaje, i svakom stranicom dokazuje da iznenađenjima nema kraja. Maestralno baratajući apsurdom, stvara svet inverzije normalnosti. Luzitanija je roman o utočištu, gde svako može naći svoje mesto i smisao - napisao je o ovom romanu njegov recenzent Nikola Dragomirović.
Govoreći o poziciji NIN-ove nagrade Atanacković je, povodom ulaska u finale ovogodišnjeg izbora, ukazao da u društvu u kome se manje više oduvek kao kulturni i politički model nameće nepohodnost pripadanja nekoj interesnoj grupi ili makar društvu “istomišljenika”, činjenica da prvi roman praktično nepoznatog autora male izdavačke kuće može da stekne pažnju kakvu je stekla “Luzitanija” govori u prilog toj nagradi.
Podsetimo, u najužem izboru za NIN-ovu nagradu bili su i romani „Srodnici” Jovice Aćina u izdanju „Lagune”, te „Danas je sreda” Davida Albaharija („Čarobna knjiga”). Svečano uručenje nagrade i obeležavanje 83.rođendana NIN-a biće upriličeni u Jugoslovenskoj kinoteci (Uzun Mirkova 1) u Beogradu 22.januara u 17 časova.
N. Popov
Knjiga funkcioniše kao živo biće
Atanacković se iz Firence, obratio novinarima putem „Skajpa” izrazivši uzbuđenje i zahvalnost za „veliku čast”, dodavši da je bio oduševljen samim ulaskom u prvi krug čime se, kako je rekao, našao okružen značajnim imenima srpske književnosti. „Zahvalan sam što je nagrada dodeljena delu, a ne imenu, što je delo našlo svoj put do čitalaca i stručne javnosti. Fascinira me činjenica da knjiga, otkako se pojavila u knjižarama, funkcioniše kao živo biće i stiče svoj put i vidljivost mimo autora”, rekao je Atanacković.
Na pitanje novinara koliko je bavljenje vizulenom umetnošću uticalo na kreiranje slika i likova u romanu, Atanacković je rekao da činjenica da dolazi iz sveta vizuelnih umetnosti nije isključila njegovo bavljenje tekstom, koji se pojavljivao u njegovim radovima i na izložbama i dodao da je kreiranje slika u romanu slično radu na izložbi.
Na molbu da prokomentariše rečenicu u romanu da je „Luzitanija najmanja država na svetu sa najdubljim sukobom između progresa i ludila”, Atanacković je podsetio na viševekovnu stigmu u vezi ludila i da je kroz istoriju ovladavanje ludilom značilo vrstu progresa. On je skrenuo pažnju na obespravljenost mnogih grupa u današnjem društvu, poput osoba sa invaliditetom, na ugroženost osnovnih ljudskih prava. „Mislio sam da je neophodno da zamislimo državu koja će biti primer dobrog projekta, a da bude sačinjena i zamišljena od strane marginalizovane populacije”, objasnio je Atanacković.