Priča „Nedeljnog Dnevnika”: Bogovi plaču za junacima

Otud naši vođi nisu naredili da se ponese više sekira od onih potrebnih drvodeljama koji popravljaju brodove. Baš kao što su, istini za volju, zaboravili mnogo drugih stvari nužnih za život i borbu vojske za dugih ratova. Ali, rekoh već, svi oni verovali su da će se, od silne pristigle vojske, kapije same otvoriti i branioci odbaciti oružije, klečati lica zamazanih prašinom i moliti za milost. Koju neće dobiti. Može biti da su se kraljevi i vojskovođe i junaci usrdno molili bogovima za ovakvu pobedu no već prve su čarke na obali, odmah pošto se dugi nosevi brodova zabiše u pesak a mi iskrcasmo, ostavile za sobom šaku zlosrećnih vojnika smrtno probodenih strelama i kopljima. Gnevni zbog ovakvog, nenadanog, otpočinjanja rata, mada bi svako hladne krvi i glave rekao da žrtava mora biti, mačevima i golim rukama satrsmo obližnje šumarke i podložismo velike vatre. Jarki je plamen razgonio noć i proždirao meso mrtvih drugova praćen zakletvama na osvetu.

Naredne smrti došle su tek posle bar tuceta mirnih dana. Glas se proneo logorima i zbunio sve koji uporno osmatrahu zidine sa kojih su gledali na nas. Nikakvog boja ni čarki ni megdana ne videsmo a kola između nas provezoše okrvavljena tela prema izdvojenoj hridi podno koje će ih oprati, premazati mirisnim uljima i obući za poslednji put. Za mrtvima su, vođeni do vidara, prošli ranjenici i priča o zasedi u koju su upali na putu prema selima udno planina gde su poslati da otmu ovce i koze, žita, masline i druge plodove, sireve, kao i sva vina i komađe sušenog mesa.

U trenu priča ova zbuni me. Svakako znadoh da vojska mora biti hranjena i pojena ali nisam na to obraćao više pažnje od one potrebne da se isprazni čanak. Mislio sam da nam još traju dovezene zalihe iako su odista prošli mnogi dani od pristajanja uz ovu obalu. Ipak, sve dok je trpeza bila puna niko odista nije mario za nju. Sada je druga briga pala među nas. Dok smo još gledali za mrtvima i ranjenima a njihove izmešane kapi krvi blistale na pesku koji kao da nije hteo da ih upije, prođe još nezatvorenim prolazom od ljudskih zidova starešina naš pa neke kucne po ramenu i naredi da pođemo za kolima, sačekamo da ih istovare a onda se zaputimo prema bilo kojoj šumi i odatle donesemo drva za lomače. I svakako da ponesemo oružje i budemo na oprezu.

Odabrani se, i ja među njima, izdvoje od drugih, opreme pa upute prema hridi. Tamo su kola već bila ispražnjena, crvena se voda slivala sa dasaka a konji mirno stajali pognutih glava. Nestrpljivi od nahrupelog gneva što nam je zaseo u grlu krenemo prema jugu, izbijemo, posle kratkog uspona, na široku ravnicu udno koje se tamnelo drveće. Pohitamo tamo ali je ono ustrajno izmicalo a onda se, opet, namah otkrilo pred nama. Samo što su stabla jedva dosezala do visine ratnika a njihova kora odolevala udarcima mačeva kao najbolji štitovi. Kad bi i uspeli da je zasečemo ispod se zabelela meka srž koja je pucala bez otpora. Ipak, grane se nisu mogle ni slomiti ni poseći makar bile debele koliko i prst na ruci. Stoga odustanemo od tih nakana pa odvučemo posečena stabla do kola i bacimo ih na još vlažne daske između kojih se usirila krv naše braće. Dok smo poslovali stražu nismo imali. Srećom, niko nas nije zaskočio ni tada ni u povratku. Da jeste i opet bi zafalilo drva.

Lomača je, ionako, bila slaba. Vatra se gušila u kovitlacima dima, kora se nikako nije palila a iz srži je isticao sok i gasio bledi, nejaki plamen. Vetar je logorom raznosio miris pečenog mesa čovečijeg od koga su u usta nadolazili najpre bale a onda  mučnina. Konačno su sveštenici zaduženi za pogreb doneli mešine ulja i bacili ih u vatru. Očas buknuše visoki, jarki plamenovi. Golicali su, činilo se, trbuhe oblaka iz kojih se prospe laka kiša. Njene kapi glasno su udarale u vatru, razgorelo drvo i trupla.

Bogovi plaču za junacima, pronese se kroz redove. A onda, učini mi se prebrzo, lomača su uruši i zgasne. Udaljismo se, vukući noge kroz pesak, ostavljajući sveštenike da razgrću pepeo i u čupove sakupljaju neizgorele kosti. Njih će brodovima vratiti na rodnu nam grudu.

Kasnije, kad se već više nisam vraćao u logor, rekoše mi oni koji su tamo odvozili drva, da već dugo brodovi nose ćupove sa kostima a tamo, u našim gradovima, prte hranu jer ovde, baš kao što nema drveća, nema više sela koja nismo poharali a meštane sasekli. Ali, tada sam bio daleko od opsade i rata i logora...

I tako nekako nestade drva za pogrebne lomače.

Ilija Bakić

Odlomak iz knjige priča “Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe”. Agora, Novi Sad 2018.