Преминуо Симон Симоновић
Симон Симоновић, песник, приповедач, књижевни уредник и есејиста, преминуо је у Београду, после краће и тешке болести.
Симоновић је рођен је 1946. године у Врању, у коме је завршио гминазију, а Правни факултет у Београду, 1968. Био је уредник у Дому омладине Београда, у Нолиту, и у „Раду“као и у Издавачкој кући Танеси, а уређивао је „Књижевну реч“ „Дело“ и НИН-ов „Књижевни гласник“. Био је члан Српског књижевног друштва.
Објавио је књиге песама: Прибој, Градски живот, Упутства за преврат, Изјаве, Мајчино млеко, Снови на окупу, Несанице, Из окружења, Љубавне и јуначке, Педесет две објаве, Турско гробље, Низ воду. Објављене су му и књиге изабраних песама: Песме, Снеруке, Свакодневни призори, Коначна верзија, Уочи главног претреса. Аутор је књига прозе: Коске, Тајка, Хоћу-нећу, Разно и књиге есеја: Онај Дис у мени и И тако...Приредио је књиге др Лазара Марковића Срби и Хрвати, Бранка Радичевића Најлепше песме, Едгара Алана Поа Гавран. Један је од четворо приређивача књиге Ристе М. Симоновића, Друштвене историје Врања од краја 19. до краја 20. века.
У телеграму саучешћа министра културе Владана Вукосављевића наведено је да ће остаће запамћене Симоновићеве збирке песама, прозе и есеја, које су, свака на свој начин, биле догађаји у српској књижевности. “Остаће запамћен и његов изузетан уреднички рад у угледним издавачким кућама, као и активности на Београдском сајму књига, који је нашој читалачкој публици у prеthodnih пола века омогућио упознавање са неким од најзначајнијих имена домаће и светске књижевности и отварање нових хоризоната међународне сарадње”. Симоновић је био, истакао је министар, значајан представник једне епохе у нашој књижевности и издаваштву „где су главни актери били вишеструко талентоване личности за које је бављење књигом била много више од привредне делатности.”
