НОВИ САД КАО ЊУЈОРК: Шест минута за Јудиту Шалго
Нови Сад је шездесетих и седамдесетих година 20. века био као мали Њујорк. Из целе Југославије уметници су долазили овде како би се показали на врло живој, фасцинантној сцени која је била окупљена углавном око Трибине младих Културног центра Новог Сада. Неоавангарда, експеримент, нова струјања, биле су неке од нити водиља за већину креативних људи тог времена и поднебља. Јудита Шалго је била посебна. Једна од кључних особа, не само као уредница програма Трибине младих. Проналазила је нове начине да се пише поезија.
Ову причу у Културном центру Војводине "Милош Црњански" (КЦВ) синоћ је испричао др Милош Јоцић, најављујући теоретичарке Веру Копицл и Силвију Дражић које су "имале задатак" да представе своју омиљену песму Јудите Шалго. Догађај је задобио обрисе својеврсног перформанса, што и те како одговара ономе како је поезију доживљавала ауторка којој је вече било посвећено. На пример, књига "67 минута наглас" носила је наслов временске одреднице и упутства за њено читање. Цео програм у КЦВ посвећен женској уметности носи име по Јудити Шалго, "Наглас".
- Неоавангардна уметност је златним словима уписана у историју српске уметности. Многи наши велики књижевници долазе из те традиције, да не заборавимо. Милош Црњански, Данило Киш, Светислав Басара, Милорад Павић... Рекао бих да таква врста уметности није ништа скрајнуто, неразумљиво, него само захтева једну посебну пажњу - изговорио је Јоцић још у уводу.
Силвиа Дражић је подсетила да се "67 минута наглас" може окарактерисати најексперименталнијом књигом Јудите Шалго, која је чак противречна њеној концептуалној пракси усмереној ка томе да између уметности и реалности постави знак једнакости. Књига би онда била више као документ, него уметничко дело примерено њеним перформансима поезије.
- Ја сам изабрала да кажем нешто о песми која се зове "Мојих шест минута" и припада текстовима за извођење, замишљеним као партитуре - навела је Силвиа Дражић нешто о својој омиљеној песми, какав је био концепт вечери. - Треба да заборавимо на лирику, треба да заборавимо на лирски субјект, на идеју да у песнику засија божанска искра и онда песма потече, на оно "песници певају". И треба да заборавимо то да је језик само један прозирни медиј који дозива нешто друго, реалност, подсвест, све оно што би био садржај песме. Шта нам је онда важно? Шта је онда авангарда, где нас је усмерила? Авангарда је укупну пажњу усмерила на текст, на форму. На све игре са језиком, игре са формом. Знамо да су Јудиту Шалго Вујица Решин Туцић и Воја Деспотов звали краљицом поступка. То је та прича.
За Веру Копицл омиљени пример неоавангардног поступка Јудите Шалго налази се у песми "Средњи род", игри са идентитетом. Фасцинирана радошћу стварања, духовитошћу, Вера Копицл је потврдила да је за Јудиту Шалго чин извођења био најважнији.
- Она је текст некад називала и фотографијом. Говорила је да рецитовањем преводи себе - рекла је Вера Копицл у програму "Наглас" Културног центра Војводине "Милош Црњански", посвећеном експерименталној поезији Јудите Шалго. . - "Средњи род" кроз уметничка средства комуницира са историјском авангардом. Уводи је и прави дистинкцију, не само дијалог.
И. Бурић
