Нова књига Владимира Митровића "Из историје културе и уметности"

Записи једног истраживача (1994−2014)“. Изабрани текстови публиковани су у стручним часописима (Грађа за проучавање споменика културе, Гласник Музеја примењене уметности), каталозима изложби у издању матичног Музеја савремене уметности Војводине (МСУВ), недељној штампи (Нови магазин) и дневној (Дневник), као и на два портала (Градитељи Новог Сада и Аутономија).

Ови записи о архитектури и урбанизму, новој и старој у обнови, јавним споменицима, плакату и актуелним дешавањима на пољу културе су, по речима аутора, снажно повезани и усмерени ка јавности. Жеља му је била да се појаве забележе, протумаче и коментаришу као „стање историјске свести” коју сваки истраживач чува, дубље или плиће, у себи. Поред тема које су у сфери његових интересовања, ка појединим областима усмеравала га је и њихова неистраженост, посебно у домену јавних споменика и плаката. Текстови су сложени у пет поглавља и осликавају и основне (развојне) линије Митровићевог професионалног интересовања и истраживачког рада.

У првом поглављу о архитектури и урбанизму посебна пажња посвећена је раном периоду настанка Новог Сада и времену када је добио данашње обрисе после катастрофалног бомбардовања и пожара који је буктао 1849. у коме је град скоро до темеља срушен. Следе текстови о заштићеној зони градитељске баштине, конкурсу за регулацију Новог Сада из 1937, Подграђу Петроварадинске тврђаве и његовом недавном партерном уређењу. Посебну целину чине текстови у рубрици „Архитектура и Нови Сад” која је, као колумна, повремено излазила током протекле године у недељном издању „Дневника“.Тим текстовима Митровић је, како наводи, желео да укаже на позитивне примере наше актуелне градитељске праксе и скрене пажњу и на пројекте и акције службе заштите на обнови богатог градитељског наслеђа Новог Сада.

Поглавље посвећено нашој споменичкој уметности чине текстови о оним насталим између два светска рата, тзв. Династицима и њиховом брисању са лица земље, као и савременим. У поглављу Новосадски културни плакат су текстови о графичком дизајну и примењеној уметности, међу којима су они о двотомној монографији поводом 50 година Удружења примењених уметника и дизајнера Војводине (УПИДИВ ) чији је Митровић аутор са др Здравком Рајчетићем, и о актуелном, савременом новосадском плакату и дизајну књига. Следе студије о најпознатијим војвођанским графичким уметницима и дизајнерима и збирци дизајна МСУВ и Митровићевом покушају да се установи збирка плаката аутора који чине Новосадски културни плакат и у којој је већ више стотина дела.

Књига се завршава избором текстова изворно писаних за портал Autonomija.info, који се баве коментарима и анализама различитих појава у културном миљеу Новог  Сада последњих неколико година, посебно о новим споменицима и муралима, али и о музејским питањима која су изазвала већу пажњу шире јавности.

По Митровићевим речима, они говоре о једном тренутку стања у нашој култури где су политички представници грађана преузели, па и немилосрдно преотели бригу о неким појавама везаним за стање у нашој (материјалној) музејској култури без договора и консензуса са стручним делом јавности и на тај начин, по ко зна који пут, изневерили неке од основних постулата демократије – стручност и јавност. Један од примарних задатака и циљева читавог  процеса организовања ове књиге, како објашњава аутор у уводној речи, је да се покаже висок степен интересовања и бриге домаће историје уметности као и, наравно, његове личне и професионалне радозналости, да се читалац обавести, упути, понешто научи, па и да се, што да не, мало читајући и забави.     Н. Попов