ЛАСЛО ДАРВАШИ: БОГ, ДОМОВИНА, ПОРОДИЦА Камерни комади о обичним људима

Ове веома тужне и трагичне приче нису нестале с доласком толеранције, демократије или друштвене транзиције. Није претешко приметити да проблеми и даље постоје – рекао је један од најзначајнијих мађарских савремених писаца Ласло Дарваши, гостујући ове недеље у Новом Саду поводом промоције збирке новела под именом „Бог, домовина, породица”, у издању „Академске књиге”, коју је на српски превео Арпад Вицко.

Возити инвалидска колица као да је Формула 1 звучи као нежно обећање свемоћи девојчици која је везана за њих, и то није једина прича која говори о телесном хендикепу, затворености. Протагонисти 33 својеврсна камерна комада, стала под овај наслов, углавном су мали, обични људи који и не покушавају да прикрију свој очај. Како је својевремено рекао за „Дневник” , они живе по салашима, насред пустаре, „У великим градовима се мувају без циља и смера, у мрачним грађанским најамним палатама жмиркају на прошлост. Умиру у бетонским становима. Живе у варошицама, по паланкама, од ћошка до ћошка”.

– У карпатском басену где сам рођен, људска патња обележила је минули век. Пишем више од 30 година, а почео сам када је Мађарска кренула у транзицију, учећи нас слободи и демократији. Од тада смо обуставили тај процес учења, због чега ми је жао – додаје објашњавајући колико је тога у његовој прози подсећање на свет који је припадао времену сивила, небриге за човека, које није знало за толеранцију, обзире, већ је дозвољавало да се све што је другачије жигоше. – Имала је Мађарска занимљив тренутак који се везивао за период транзиције. Постојало је очекивање да ће се појавити велики романи који су дотад стајали у фијокама, али када су оне отворене, установљено је да су празне. Мађарски писци су у социјализму могли да објаве готово све, а изузетак су били велики политички табуи: Руси у Мађарској, Револуција 1956. и евентуално Трансилванија.

Када је 2019. одлучено да управо њему буде уручена тек установљена Међународна награда за књижевност „Александар Тишма”, коју додељује истоимена фондација, веома се, каже, изненадио, јер новелу обично заобиђу ловорике, за разлику од романа, који пролазе лакши пут на тржишту: „Треба написати сто једну новелу да би једна провирила кроз прозор, да је и станари виде, примете, да их опече тако да је никад не забораве”, рекао је тада. И док роман може да се протеже унедоглед, новела не трпи ниједну сувишну реч, а рађа се из најмањег запажања или занимљиве информације, напомиње сад, додајући како је вештину калио као колумниста једног књижевног часописа. Често брутално и непристрасно говорећи  о ономе што боли, али не тражећи непријатеља, Дарваши упућује на читање између редова, јер нема на крају разрешења, одговора. Већ и сам наслов чини кратку причу, јер је у њему неизречена напетост која прожима све ауторове новеле. Говорећи колику моћ има сажета мисао,  цитира књижевнике Иштвана Ваша и његове стихове „Умро је чика Тот. Продаје се магарац”, те Ернеста Хемингвеја, који је написао најкраћу и најтужнију новелу: „Продају се некоришћене дечје ципеле”.

С. Милачић