LASLO DARVAŠI: BOG, DOMOVINA, PORODICA Kamerni komadi o običnim ljudima
Jedan obrazovan i načitan građanin umeće da skrene pažnju na svoje probleme, ali siromašnima i neškolovanima o kojima pišemo ja i Šandor Tar, kojeg mogu nazvati ne samo prethodnikom nego i svojim učiteljem, potreban je neko drugi da umesto njih progovori.
Ove veoma tužne i tragične priče nisu nestale s dolaskom tolerancije, demokratije ili društvene tranzicije. Nije preteško primetiti da problemi i dalje postoje – rekao je jedan od najznačajnijih mađarskih savremenih pisaca Laslo Darvaši, gostujući ove nedelje u Novom Sadu povodom promocije zbirke novela pod imenom „Bog, domovina, porodica”, u izdanju „Akademske knjige”, koju je na srpski preveo Arpad Vicko.
Voziti invalidska kolica kao da je Formula 1 zvuči kao nežno obećanje svemoći devojčici koja je vezana za njih, i to nije jedina priča koja govori o telesnom hendikepu, zatvorenosti. Protagonisti 33 svojevrsna kamerna komada, stala pod ovaj naslov, uglavnom su mali, obični ljudi koji i ne pokušavaju da prikriju svoj očaj. Kako je svojevremeno rekao za „Dnevnik” , oni žive po salašima, nasred pustare, „U velikim gradovima se muvaju bez cilja i smera, u mračnim građanskim najamnim palatama žmirkaju na prošlost. Umiru u betonskim stanovima. Žive u varošicama, po palankama, od ćoška do ćoška”.
– U karpatskom basenu gde sam rođen, ljudska patnja obeležila je minuli vek. Pišem više od 30 godina, a počeo sam kada je Mađarska krenula u tranziciju, učeći nas slobodi i demokratiji. Od tada smo obustavili taj proces učenja, zbog čega mi je žao – dodaje objašnjavajući koliko je toga u njegovoj prozi podsećanje na svet koji je pripadao vremenu sivila, nebrige za čoveka, koje nije znalo za toleranciju, obzire, već je dozvoljavalo da se sve što je drugačije žigoše. – Imala je Mađarska zanimljiv trenutak koji se vezivao za period tranzicije. Postojalo je očekivanje da će se pojaviti veliki romani koji su dotad stajali u fijokama, ali kada su one otvorene, ustanovljeno je da su prazne. Mađarski pisci su u socijalizmu mogli da objave gotovo sve, a izuzetak su bili veliki politički tabui: Rusi u Mađarskoj, Revolucija 1956. i eventualno Transilvanija.
Kada je 2019. odlučeno da upravo njemu bude uručena tek ustanovljena Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, koju dodeljuje istoimena fondacija, veoma se, kaže, iznenadio, jer novelu obično zaobiđu lovorike, za razliku od romana, koji prolaze lakši put na tržištu: „Treba napisati sto jednu novelu da bi jedna provirila kroz prozor, da je i stanari vide, primete, da ih opeče tako da je nikad ne zaborave”, rekao je tada. I dok roman može da se proteže unedogled, novela ne trpi nijednu suvišnu reč, a rađa se iz najmanjeg zapažanja ili zanimljive informacije, napominje sad, dodajući kako je veštinu kalio kao kolumnista jednog književnog časopisa. Često brutalno i nepristrasno govoreći o onome što boli, ali ne tražeći neprijatelja, Darvaši upućuje na čitanje između redova, jer nema na kraju razrešenja, odgovora. Već i sam naslov čini kratku priču, jer je u njemu neizrečena napetost koja prožima sve autorove novele. Govoreći koliku moć ima sažeta misao, citira književnike Ištvana Vaša i njegove stihove „Umro je čika Tot. Prodaje se magarac”, te Ernesta Hemingveja, koji je napisao najkraću i najtužniju novelu: „Prodaju se nekorišćene dečje cipele”.
S. Milačić