Књижевна критика: Ружичаста мушица Виктора Јерофејева

Јерофејев је докторирао на Московском државном универзитету на тему Достојевског и француског егзистенцијализма. Јерофејев је књижевну каријеру почео као критичар (између осталог, писао је и о Маркизу де Саду), да би касније основао свој књижевни часопис у ком је објављивао радове Василија Аксјонова и других писаца тада крајње проблематичних за цензуру Совјетског савеза. Због свог „субверзивног“ рада било му је забрањено објављивање све до 1988, када је Горбачов дошао на власт.

Осим што се бави писањем (и критиком и стваралачким радом), Јерофејев данас често наступа на телевизији и радију, а текстове између осталог објављује и за књижевни додатак Њујорк тајмса, Хералд трибјун, и друге престижне медије на западу. Занимљиво је да је, иако пише критике и есеје за англоамеричку публику, готово ниједна његова књига није преведена на енглески. (С друге стране, готово све су преведена на француски, језик земље у којој је провео детињство.)

Преводилац: Наталија Ненезић

Издавач: Геопоетика 2018.

Највећи проблем ове духовите књиге је то што није сасвим јасно на какву тачно публику она циља. Корице руског издања „Ружичасте мишице“ су дизајниране у стилу карактеристичном за омладинску књижевност, али са натписом да текст није за млађе од шеснаест година. Наш издавач је одабрао далеко сведенију насловницу која потенцијалног читаоца не доводи у забуну, али и даље није до краја јасно која је то Јерофејевљевева идеална публика. Ову „замерку“ је, додуше, могуће окренути и наглавце – чињеница да је „Ружичасту мишицу“ тешко жанровски прецизније сврстати даље од романа, може се схватити и као комплимент, с обзиром да се Јерфејев нимало не плаши да се игра са текстом и нарацијом, не ограничавајући себе тиме коме се обраћа у својој изузетно слободној форми.

Баш ме занима, носталгично размишља татина глава, како ће дочекати Нову годину мој бивши колега са факултета Максим-Гусан Компотов! Макса милиони телевизијских гледалаца знају по његовој љубави према председнику. Зато о Америци говори као о бесном псу. Ни ја сада нисам велики љубитељ Америке, и генерално, Англосаксонци ме нервирају, али ипак не журим да скинем своје америчке фармерке!

- Иване Иљичу, вас у Кремљ на дочек Нове године позива сам Деда Мраз. У омањем друштву. Свега десет најбољих људи Русије, укључујући и вас.

- Мене? У Кремљ на дочек? Немојте да се шалите са мном!

- Таман посла!

- Ја уопште нисам најбољи! Можда нисам најгори, ништа екстермно, али нисам ни најбољи.

- Очекују вас у Кремљу!

- А шта ћу им ја?

Ћутање.

- Како да дођем, сам или с Леном?

Али женски глас је већ прекинуо везу. Размишљао сам, размишљао, и одлучио – отићи ћу с Леном. Наравно, она не лети у космос, али како да своју љубав оставим саму за Нову годину?

„Ружичаста мишица“ је књига која прати путовање главне јунакиње девојчице Марусје кроз фантазијски свет у који бежи да би нашла начин да се носи са стварношћу у којој јој прети развод родитеља. Као зец Керолову Алису, Ружичаста мишица уводи Марусју у паралелни свет где ће проћи кроз иницијацијску стазу на путу до зрелости. (И проћи кроз фигуративну капију смрти која означава и њен прелазак у свет одраслих). 

Изузетно живи и врцави дијалози су свакако једна од највећих врлина Јерофејевљевог стила, пуни ироничног нонсенс хумора карактеристичног за руску књижевност, као и динамично контрастирање слика из стварности и свакодневице, и уврнутог света „са друге стране“.

Настасја Писарев