Каталог изложбе о Сиби Миличићу

Је­дан од раз­ло­га одр­жа­ва­ња ску­па би­ла је ре­ва­ло­ри­за­ци­ја Ми­ли­чи­ће­вог де­ла, али и де­ли­мич­но ис­пра­вља­ње чи­ње­ни­це да је овај кон­тро­верз­ни умет­ник остао без пра­вог ме­ста у на­шој исто­ри­ји књи­жев­но­сти.

Си­бе Ми­ли­чић (Бру­сје на Хва­ру, 1886 - Ба­ри, 1944), књи­жев­ник, ди­пло­ма­та Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је, но­си­лац број­них ор­де­на (срп­ских, ру­ских, ита­ли­јан­ских, фран­цу­ске Ле­ги­је ча­сти), пле­нио је и оду­ше­вља­вао умет­ни­ке и са­вре­ме­ни­ке у Бе­о­гра­ду и За­гре­бу. Ро­ђен у Дал­ма­ци­ји у вре­ме аустриј­ске вла­да­ви­не, сту­ди­рао је и док­то­ри­рао ро­ма­ни­сти­ку и сла­ви­сти­ку у Бе­чу, ода­кле до­ла­зи у Бе­о­град.

Ак­тив­но са­ра­ђу­је у Срп­ском књи­жев­ном гла­сни­ку, Бран­ко­вом ко­лу, Де­лу, Зе­ни­ту и дру­гим ча­со­пи­си­ма. У Ри­му упо­зна­је Ма­ри­не­ти­ја и фу­ту­ри­стич­ког сли­ка­ра и ва­ја­ра Ум­бер­та Бо­ћо­ни­ја. Пр­ва ли­ков­на де­ла Ми­ли­чић је из­ла­гао у Бе­чу још 1911. го­ди­не, да би 1921. у Бе­о­гра­ду уче­ство­вао на Про­лећ­ном са­ло­ну за­јед­но са До­бро­ви­ћем, Шу­ма­но­ви­ћем и Жи­во­ра­дом На­ста­си­је­ви­ћем. Ве­ћи­на ње­го­вог ли­ков­ног опу­са на­ла­зи се у На­род­ном му­зе­ју и Му­зе­ју са­вре­ме­не умет­но­сти у Бе­о­гра­ду.

Де­лат­ност ве­за­на за сли­кар­ство



Си­бе Ми­ли­чић је сли­као, из­ла­гао сво­ја де­ла, пи­сао о дру­гим умет­ни­ци­ма и дру­жио се са њи­ма. Ма­ло је по­зна­то да је у го­ди­на­ма по­сле Пр­вог свет­ског ра­та, по­вре­ме­но пи­сао ли­ков­ну кри­ти­ку. Об­ја­вио је при­ка­зе по­став­ки Ми­хај­ла Ми­ло­ва­но­ви­ћа, Ко­сте Ми­ли­че­ви­ћа, Љу­бе Ива­но­ви­ћа, Са­ве Шу­ма­но­ви­ћа. У збир­ци “Ита­ка и ко­мен­та­ри“, Цр­њан­ски по­ми­ње да је у ле­то 1921. за­јед­но са До­бро­ви­ћем ста­но­вао код Ми­ли­чи­ћа на Хва­ру. О ово­ме све­до­чи и цр­теж Пе­тра До­бро­ви­ћа, ко­ји се чу­ва у Гра­фич­кој збир­ци На­ци­о­нал­не књи­жни­це у За­гре­бу. У ча­со­пи­су “Са­вре­ме­ник“ (1921), Кр­ле­жин осврт на До­бро­ви­ће­во сли­кар­ство илу­стру­ју де­ла овог умет­ни­ка, као и сли­ка Си­бе Ми­ли­чи­ћа “Три ма­ске“. Го­ди­не 1936. Ми­ле­на Па­вло­вић Ба­ри­ли ура­ди­ла је Ми­ли­чи­ћев пор­трет, ко­ји се чу­ва у Га­ле­ри­ји у По­жа­рев­цу. Ба­ри­ли­је­ва ће му три го­ди­не ка­сни­је по “при­ја­тељ­ској це­ни“ про­да­ти сво­ју чу­ве­ну “Ком­по­зи­ци­ју“ (1938), ко­ја се да­нас на­ла­зи у На­род­ном му­зе­ју у Бе­о­гра­ду.    

Због ди­пло­мат­ске слу­жбе Си­бе Ми­ли­чић бо­ра­ви у Ри­му, Лон­до­ну и Ро­тер­да­му, где је био кон­зул од 1937. до 1941. го­ди­не. По­сле ка­пи­ту­ла­ци­је по­вла­чи се у Швај­цар­ску, а не­ко­ли­ко ме­се­ци ка­сни­је од­ла­зи на род­ни Хвар ко­ји је под ита­ли­јан­ском оку­па­ци­јом. То­ком 1942. са­ра­ђу­је са пар­ти­зан­ским по­кре­том, а ка­сни­је као пре­во­ди­лац за срп­ско­хр­ват­ски од­ла­зи у пар­ти­зан­ску ба­зу у Ба­ри. У овом ита­ли­јан­ском гра­ду пре­ми­нуо је 20. ав­гу­ста 1944. го­ди­не.

Пр­ве две збир­ке "Пје­сме" и "Де­сет пје­са­ма о Дон Ху­а­ну", об­ја­вљу­је 1907. и 1911. Го­ди­не 1914. пре­ла­зи на ека­ви­цу и ћи­ри­ли­цу, ка­да у Ду­бров­ни­ку из­да­је књи­гу по­е­зи­је. До 1941. у Бе­о­гра­ду је об­ја­вио три­на­ест пе­снич­ких, про­зних де­ла и пре­во­де Ле­о­пар­ди­ја на ека­ви­ци. По­след­њу збир­ку "Апо­ка­лип­са", 1941. об­ја­вљу­је у За­гре­бу. Нај­зна­чај­ни­ја Ми­ли­чи­ће­ва де­ла су збир­ке "Књи­га ра­до­сти" и "Књи­га веч­но­сти", ко­је су син­те­за не­мач­ког екс­пре­си­о­ни­зма и фу­ту­ри­зма.

Ми­ли­чи­ће­во де­ло про­же­то је сим­бо­ли­ма бо­ро­ва, ма­сли­на, мо­ра, про­сто­ра ње­го­вог род­ног Хва­ра, али и ко­смич­ких те­ла (Сун­це, зве­зде) као основ­них пој­мо­ва ње­го­вог про­гра­ма ко­сми­зма. Про­жет је­зу­ит­ским вас­пи­та­њем, из­у­зет­ном кул­ту­ром и стра­стве­ним тем­пе­ра­мен­том, био је ра­за­пет мно­гим по­ли­тич­ким и дру­штве­ним крај­но­сти­ма. Суд­би­на жи­вот­них то­ко­ва, спој ме­ди­те­ран­ског и сред­њо­е­вроп­ског, ис­ку­ство ства­ра­ња Ју­го­сла­ви­је и њен рат­ни су­но­врат, као да су оста­ви­ли тра­го­ве и на ње­го­вој лич­но­сти и де­лу.

При­ја­тељ са Ан­дри­ћем и Цр­њан­ским



По из­би­ја­њу Пр­вог свет­ског ра­та Си­бе Ми­ли­чић при­кљу­чу­је се Ду­нав­ској ди­ви­зи­ји и уче­ству­је у бор­ба­ма као до­бро­во­љац. Од­лу­ком срп­ске Вла­де, 1915. од­ла­зи у Ру­си­ју. Пре­ко Си­би­ра, Ар­хан­гел­ска, Син­га­пу­ра, Цеј­ло­на до­ла­зи на Крф, а ка­сни­је и на Со­лун­ски фронт. Из­ме­ђу два ра­та, уче­сник је у нај­ва­жни­јим књи­жев­ним до­га­ђа­ји­ма. Био је при­ја­тељ са Ивом Ан­дри­ћем, Ми­ло­шем Цр­њан­ским, Пе­тром До­бро­ви­ћем, Ми­ле­ном Па­вло­вић Ба­ри­ли.

Пре Пр­вог свет­ског ра­та, Ми­ли­чић ужи­ва по­ве­ре­ње Јо­ва­на Скер­ли­ћа и Па­вла По­по­ви­ћа. Кри­тич­ке сту­ди­је о ње­го­вом књи­жев­ном де­лу да­ли су Пе­ро Сли­јеп­че­вић, Тин Ује­вић, Ми­лан Бог­да­но­вић, Раст­ко Пе­тро­вић, Љу­бо­мир Ми­цић. По­сле Дру­гог свет­ског ра­та, Ми­ли­чи­ћа не­ма ни у јед­ној исто­ри­ји ју­го­сло­вен­ске књи­жев­но­сти. Ма­да је био је­дан од осни­ва­ча срп­ског ПЕН клу­ба, ње­го­во име по­ми­ње се је­ди­но као део аван­гард­не гру­пе умет­ни­ка. Ми­ли­чи­ће­во од­су­ство из књи­жев­них ка­но­на убла­же­но је бар де­ли­мич­но кроз при­су­ство у "Ла­мен­ту над Бе­о­гра­дом" и "Ли­ри­ци Ита­ке" Ми­ло­ша Цр­њан­ског.

Слу­чај Си­бе Ми­ли­чи­ћа, ко­ји је био "пре­ма­ло Хр­ват да би га уве­ли у хр­ват­ску књи­жев­ност", а "не­до­вољ­но Ср­бин да би на­шао од­го­ва­ра­ју­ће ме­сто у срп­ској књи­жев­но­сти", до да­нас ни­је до­вољ­но осве­тљен. Са на­ме­ром да се ова не­прав­да ис­пра­ви и ње­го­во ства­ра­ла­штво вра­ти та­мо где му је ме­сто, о Ми­ли­чи­ћу је одр­жан ме­ђу­на­род­ни на­уч­ни скуп у Уни­вер­зи­тет­ској би­бли­о­те­ци и Ин­сти­ту­ту за књи­жев­ност.

По­ред ове две ин­сти­ту­ци­је ор­га­ни­за­тор ску­па је и Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет из За­гре­ба, на ко­јем је уче­ство­ва­ло 20 ис­так­ну­тих књи­жев­них зна­ла­ца из Ср­би­је, Хр­ват­ске, Цр­не Го­ре и Ита­ли­је. На­уч­ни скуп и из­ло­жбу уре­ди­ле су проф. др Са­ња Ро­ић (Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет у За­гре­бу) и др Све­тла­на Ше­а­то­вић (Ин­сти­тут за књи­жев­ност и умет­ност, Бе­о­град), ко­је су и аутор­ке ка­та­ло­га, а ли­ков­ни уред­ник је На­та­ша Ма­то­вић из Уни­вер­зи­тет­ске би­бли­о­те­ке.

Си­ни­ша Ко­ва­че­вић