Katalog izložbe o Sibi Miličiću

Je­dan od raz­lo­ga odr­ža­va­nja sku­pa bi­la je re­va­lo­ri­za­ci­ja Mi­li­či­će­vog de­la, ali i de­li­mič­no is­pra­vlja­nje či­nje­ni­ce da je ovaj kon­tro­verz­ni umet­nik ostao bez pra­vog me­sta u na­šoj isto­ri­ji knji­žev­no­sti.

Si­be Mi­li­čić (Bru­sje na Hva­ru, 1886 - Ba­ri, 1944), knji­žev­nik, di­plo­ma­ta Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, no­si­lac broj­nih or­de­na (srp­skih, ru­skih, ita­li­jan­skih, fran­cu­ske Le­gi­je ča­sti), ple­nio je i odu­še­vlja­vao umet­ni­ke i sa­vre­me­ni­ke u Be­o­gra­du i Za­gre­bu. Ro­đen u Dal­ma­ci­ji u vre­me austrij­ske vla­da­vi­ne, stu­di­rao je i dok­to­ri­rao ro­ma­ni­sti­ku i sla­vi­sti­ku u Be­ču, oda­kle do­la­zi u Be­o­grad.

Ak­tiv­no sa­ra­đu­je u Srp­skom knji­žev­nom gla­sni­ku, Bran­ko­vom ko­lu, De­lu, Ze­ni­tu i dru­gim ča­so­pi­si­ma. U Ri­mu upo­zna­je Ma­ri­ne­ti­ja i fu­tu­ri­stič­kog sli­ka­ra i va­ja­ra Um­ber­ta Bo­ćo­ni­ja. Pr­va li­kov­na de­la Mi­li­čić je iz­la­gao u Be­ču još 1911. go­di­ne, da bi 1921. u Be­o­gra­du uče­stvo­vao na Pro­leć­nom sa­lo­nu za­jed­no sa Do­bro­vi­ćem, Šu­ma­no­vi­ćem i Ži­vo­ra­dom Na­sta­si­je­vi­ćem. Ve­ći­na nje­go­vog li­kov­nog opu­sa na­la­zi se u Na­rod­nom mu­ze­ju i Mu­ze­ju sa­vre­me­ne umet­no­sti u Be­o­gra­du.

De­lat­nost ve­za­na za sli­kar­stvo



Si­be Mi­li­čić je sli­kao, iz­la­gao svo­ja de­la, pi­sao o dru­gim umet­ni­ci­ma i dru­žio se sa nji­ma. Ma­lo je po­zna­to da je u go­di­na­ma po­sle Pr­vog svet­skog ra­ta, po­vre­me­no pi­sao li­kov­nu kri­ti­ku. Ob­ja­vio je pri­ka­ze po­stav­ki Mi­haj­la Mi­lo­va­no­vi­ća, Ko­ste Mi­li­če­vi­ća, Lju­be Iva­no­vi­ća, Sa­ve Šu­ma­no­vi­ća. U zbir­ci “Ita­ka i ko­men­ta­ri“, Cr­njan­ski po­mi­nje da je u le­to 1921. za­jed­no sa Do­bro­vi­ćem sta­no­vao kod Mi­li­či­ća na Hva­ru. O ovo­me sve­do­či i cr­tež Pe­tra Do­bro­vi­ća, ko­ji se ču­va u Gra­fič­koj zbir­ci Na­ci­o­nal­ne knji­žni­ce u Za­gre­bu. U ča­so­pi­su “Sa­vre­me­nik“ (1921), Kr­le­žin osvrt na Do­bro­vi­će­vo sli­kar­stvo ilu­stru­ju de­la ovog umet­ni­ka, kao i sli­ka Si­be Mi­li­či­ća “Tri ma­ske“. Go­di­ne 1936. Mi­le­na Pa­vlo­vić Ba­ri­li ura­di­la je Mi­li­či­ćev por­tret, ko­ji se ču­va u Ga­le­ri­ji u Po­ža­rev­cu. Ba­ri­li­je­va će mu tri go­di­ne ka­sni­je po “pri­ja­telj­skoj ce­ni“ pro­da­ti svo­ju ču­ve­nu “Kom­po­zi­ci­ju“ (1938), ko­ja se da­nas na­la­zi u Na­rod­nom mu­ze­ju u Be­o­gra­du.    

Zbog di­plo­mat­ske slu­žbe Si­be Mi­li­čić bo­ra­vi u Ri­mu, Lon­do­nu i Ro­ter­da­mu, gde je bio kon­zul od 1937. do 1941. go­di­ne. Po­sle ka­pi­tu­la­ci­je po­vla­či se u Švaj­car­sku, a ne­ko­li­ko me­se­ci ka­sni­je od­la­zi na rod­ni Hvar ko­ji je pod ita­li­jan­skom oku­pa­ci­jom. To­kom 1942. sa­ra­đu­je sa par­ti­zan­skim po­kre­tom, a ka­sni­je kao pre­vo­di­lac za srp­sko­hr­vat­ski od­la­zi u par­ti­zan­sku ba­zu u Ba­ri. U ovom ita­li­jan­skom gra­du pre­mi­nuo je 20. av­gu­sta 1944. go­di­ne.

Pr­ve dve zbir­ke "Pje­sme" i "De­set pje­sa­ma o Don Hu­a­nu", ob­ja­vlju­je 1907. i 1911. Go­di­ne 1914. pre­la­zi na eka­vi­cu i ći­ri­li­cu, ka­da u Du­brov­ni­ku iz­da­je knji­gu po­e­zi­je. Do 1941. u Be­o­gra­du je ob­ja­vio tri­na­est pe­snič­kih, pro­znih de­la i pre­vo­de Le­o­par­di­ja na eka­vi­ci. Po­sled­nju zbir­ku "Apo­ka­lip­sa", 1941. ob­ja­vlju­je u Za­gre­bu. Naj­zna­čaj­ni­ja Mi­li­či­će­va de­la su zbir­ke "Knji­ga ra­do­sti" i "Knji­ga več­no­sti", ko­je su sin­te­za ne­mač­kog eks­pre­si­o­ni­zma i fu­tu­ri­zma.

Mi­li­či­će­vo de­lo pro­že­to je sim­bo­li­ma bo­ro­va, ma­sli­na, mo­ra, pro­sto­ra nje­go­vog rod­nog Hva­ra, ali i ko­smič­kih te­la (Sun­ce, zve­zde) kao osnov­nih poj­mo­va nje­go­vog pro­gra­ma ko­smi­zma. Pro­žet je­zu­it­skim vas­pi­ta­njem, iz­u­zet­nom kul­tu­rom i stra­stve­nim tem­pe­ra­men­tom, bio je ra­za­pet mno­gim po­li­tič­kim i dru­štve­nim kraj­no­sti­ma. Sud­bi­na ži­vot­nih to­ko­va, spoj me­di­te­ran­skog i sred­njo­e­vrop­skog, is­ku­stvo stva­ra­nja Ju­go­sla­vi­je i njen rat­ni su­no­vrat, kao da su osta­vi­li tra­go­ve i na nje­go­voj lič­no­sti i de­lu.

Pri­ja­telj sa An­dri­ćem i Cr­njan­skim



Po iz­bi­ja­nju Pr­vog svet­skog ra­ta Si­be Mi­li­čić pri­klju­ču­je se Du­nav­skoj di­vi­zi­ji i uče­stvu­je u bor­ba­ma kao do­bro­vo­ljac. Od­lu­kom srp­ske Vla­de, 1915. od­la­zi u Ru­si­ju. Pre­ko Si­bi­ra, Ar­han­gel­ska, Sin­ga­pu­ra, Cej­lo­na do­la­zi na Krf, a ka­sni­je i na So­lun­ski front. Iz­me­đu dva ra­ta, uče­snik je u naj­va­žni­jim knji­žev­nim do­ga­đa­ji­ma. Bio je pri­ja­telj sa Ivom An­dri­ćem, Mi­lo­šem Cr­njan­skim, Pe­trom Do­bro­vi­ćem, Mi­le­nom Pa­vlo­vić Ba­ri­li.

Pre Pr­vog svet­skog ra­ta, Mi­li­čić uži­va po­ve­re­nje Jo­va­na Sker­li­ća i Pa­vla Po­po­vi­ća. Kri­tič­ke stu­di­je o nje­go­vom knji­žev­nom de­lu da­li su Pe­ro Sli­jep­če­vić, Tin Uje­vić, Mi­lan Bog­da­no­vić, Rast­ko Pe­tro­vić, Lju­bo­mir Mi­cić. Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, Mi­li­či­ća ne­ma ni u jed­noj isto­ri­ji ju­go­slo­ven­ske knji­žev­no­sti. Ma­da je bio je­dan od osni­va­ča srp­skog PEN klu­ba, nje­go­vo ime po­mi­nje se je­di­no kao deo avan­gard­ne gru­pe umet­ni­ka. Mi­li­či­će­vo od­su­stvo iz knji­žev­nih ka­no­na ubla­že­no je bar de­li­mič­no kroz pri­su­stvo u "La­men­tu nad Be­o­gra­dom" i "Li­ri­ci Ita­ke" Mi­lo­ša Cr­njan­skog.

Slu­čaj Si­be Mi­li­či­ća, ko­ji je bio "pre­ma­lo Hr­vat da bi ga uve­li u hr­vat­sku knji­žev­nost", a "ne­do­volj­no Sr­bin da bi na­šao od­go­va­ra­ju­će me­sto u srp­skoj knji­žev­no­sti", do da­nas ni­je do­volj­no osve­tljen. Sa na­me­rom da se ova ne­prav­da is­pra­vi i nje­go­vo stva­ra­la­štvo vra­ti ta­mo gde mu je me­sto, o Mi­li­či­ću je odr­žan me­đu­na­rod­ni na­uč­ni skup u Uni­ver­zi­tet­skoj bi­bli­o­te­ci i In­sti­tu­tu za knji­žev­nost.

Po­red ove dve in­sti­tu­ci­je or­ga­ni­za­tor sku­pa je i Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet iz Za­gre­ba, na ko­jem je uče­stvo­va­lo 20 is­tak­nu­tih knji­žev­nih zna­la­ca iz Sr­bi­je, Hr­vat­ske, Cr­ne Go­re i Ita­li­je. Na­uč­ni skup i iz­lo­žbu ure­di­le su prof. dr Sa­nja Ro­ić (Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Za­gre­bu) i dr Sve­tla­na Še­a­to­vić (In­sti­tut za knji­žev­nost i umet­nost, Be­o­grad), ko­je su i autor­ke ka­ta­lo­ga, a li­kov­ni ured­nik je Na­ta­ša Ma­to­vić iz Uni­ver­zi­tet­ske bi­bli­o­te­ke.

Si­ni­ša Ko­va­če­vić