Језикоманија: Језичка пракса против норме
Има случајева када се и поред јасно прописаних правила, језичка пракса опире прописаној норми. Тако је и са глаголом ТРЕБАТИ.
Када не стоји уз глагол, глагол ТРЕБАТИ је у личном облику (мења се по лицима):
ТРЕБА ми свеска. / ТРЕБАЈУ ми свеске. / ТРЕБАЛА ми ЈЕ свеска. / ТРЕБАЛЕ СУ ми свеске.
ТРЕБАШ ми / ТРЕБАЛИ СМО му, није му било лако самом...
Безличан ће бити:
- у безличној конструкцији: ТРЕБА ми оловака / ТРЕБАЛО ми ЈЕ оловака (допуна је у генитиву).
- у споју са другим глаголом: ТРЕБА да ПИШЕМ оловком / ТРЕБАЛО ЈЕ да ПИШЕМ оловком (сложени предикат);
Ипак, кад се субјекат налази испред глагола ТРЕБАТИ, онда свакако долази лични облик, чак и ако следи глагол:
- Оловке које СУ ТРЕБАЛЕ да ПИШУ плаво.
- Ја САМ ТРЕБАО да ПИШЕМ том оловком, а не ти.
Очекивало би се да глагол стоји у безличном облику, али реченична конструкција намеће обавезно слагање предиката са субјектом.
Примери попут: ТРЕБАМ оловку, ТРЕБАЋЕМО завоје, ТРЕБАО САМ новаца... где нема конструкције с логичким субјектом, као у ТРЕБА МИ ОЛОВКА, већ просту конструкцију субјекта и предиката, јесу необични у српском стандарду, али нису неправилни.
Н. Мирковић
