Из нових књига: Звонце трамваја које хистерично звони

У илузији журбе (звонце трамваја које хистерично звони) кроз крајолик који се никад не мења, трамваји су заправо једва покретни, део истог замрзнутог, тихог и пустог пејзажа на којем се налазе. У овом путопису, једини тренутак када се описује железничка станица је тихи сусрет са угљаром који наратора више пута пита за име. На станици нема журбе својствене великим градовима, нема ни гурања. Чини се да је овде пруга утонула у старински сеоски пејзаж и постала природни део њега, као да сама није креација технологије, већ нешто што је одувек ту. Ови окамењени возови и трамваји су део крајолика, и разлика у квалитету камерних простора њихових купеа и вагона, и онога што је напољу заправо не постоји.

Наратор је усамљен унутра једнако као и напољу, и људи које среће у вагонима су исти недоступни сељаци угашених очију какве среће напољу. За разлику од људи у возовима у Хиперборејцима (попут старе познанице коју јунак среће) ови људи нису путници који са наратором деле исто поље путовања, већ су потпуно једнаки људима напољу, што још више подвлачи чињеницу да се трамваји у „Финистереу” уопште никуд не крећу, нити имају могућност да спајају и повезују поља различитог простора, уместо тога коначно су везани за уски хомогени крајолик који никад заправо не напуштају. Моћ возова да као универзално поље пута спајају квалитативно и физички различите просторе, и да просецају кроз њих, очигледно не важи на месту описаном у овом путопису.