Iz novih knjiga: Zvonce tramvaja koje histerično zvoni

U iluziji žurbe (zvonce tramvaja koje histerično zvoni) kroz krajolik koji se nikad ne menja, tramvaji su zapravo jedva pokretni, deo istog zamrznutog, tihog i pustog pejzaža na kojem se nalaze. U ovom putopisu, jedini trenutak kada se opisuje železnička stanica je tihi susret sa ugljarom koji naratora više puta pita za ime. Na stanici nema žurbe svojstvene velikim gradovima, nema ni guranja. Čini se da je ovde pruga utonula u starinski seoski pejzaž i postala prirodni deo njega, kao da sama nije kreacija tehnologije, već nešto što je oduvek tu. Ovi okamenjeni vozovi i tramvaji su deo krajolika, i razlika u kvalitetu kamernih prostora njihovih kupea i vagona, i onoga što je napolju zapravo ne postoji.

Narator je usamljen unutra jednako kao i napolju, i ljudi koje sreće u vagonima su isti nedostupni seljaci ugašenih očiju kakve sreće napolju. Za razliku od ljudi u vozovima u Hiperborejcima (poput stare poznanice koju junak sreće) ovi ljudi nisu putnici koji sa naratorom dele isto polje putovanja, već su potpuno jednaki ljudima napolju, što još više podvlači činjenicu da se tramvaji u „Finistereu” uopšte nikud ne kreću, niti imaju mogućnost da spajaju i povezuju polja različitog prostora, umesto toga konačno su vezani za uski homogeni krajolik koji nikad zapravo ne napuštaju. Moć vozova da kao univerzalno polje puta spajaju kvalitativno i fizički različite prostore, i da prosecaju kroz njih, očigledno ne važi na mestu opisanom u ovom putopisu.