Гибсон и киберпанк: Високоразвијена технологија као магија
Вилијем Гибсон (1948) је неприкосновени класик научне фантастике и овај статус ужива безмало три деценије.
Све је започело појавом његових прича почетком 1980-тих и кулминирало 1984. када је објављен роман „Неуромансер“ који је устоличио литерарни покрет „кибер-панк“ у свести шире жанровке јавности. Мада је кибер-панк имао претече, какви су Филип К. Дик или Вилијем Бароуз, односно, како је то у чланку „Водич за постмодернизам“ написао Мајкл Свонвик, и „прву линију кибер-панк ’револвераша’“ (уз В. Гибсона били су ту Б. Стерлинг, Р. Рукер, Л. Шинер, Л. Шепард као и П. Кадиган, М. Леидлоу и други), тек је објављивање „Неуромансера“ који је освојио све најважније жанровске награде, кибер-панк узнело под рефлекторе научне фантастике. Иако су му, као и свакој моди, предвиђали брзу пролазност, кибер-панк је опстао и уградио се у темеље жанра и опште културе краја XX и првих деценија XXI века.
Визије будућности које је кибер-панк „отворио“, ма колико биле разнородне у појединачним причама-романима-филмовима-стриповима, везују се за неколико иконографских репера: постојање две реалности, физичке и виртуелне (која се рађа, функционише и шири у садејству компјутерских Мрежа), глобална власт мултинационалних компанија и неолибералног капитализма који подразумева и олигархијску, баснословно богату мањину и непрегледне масе бедника, планету Земљу на рубу популационог, урбано-еколошког и енергетског колапса. У том окружењу за несигурно место под сунцем боре се ситни криминалци, маргиналци, кибер-каубоји и мноштво сличних беспризорника. Груба и неретко брутална „панкерска“ осећајност базирана на губитничкој визури - у потпуности у складу са премисама “панк” музике као гласа социјалног бунта незапослених, младих Енглеза у време владавине челичне Маргарет Тачер - није наилазила на једнодушну подршку критике, читалаца па ни колега писаца (који су покушавали да оформе покрет “хуманиста” који се залагао за мање црне погледе на будућност). Чак су и либералнији аутори као Урсула ЛеГвин били резервисани према кибер-панку; њена дефиниција ове појаве је „декадентно-панк-виртуелистичко-црни капиталистички реализам“. Али, потенцијали покрета превладали су и сада се о њему говори као о креативној степеници у развоју жанра. Иконографија научне фантастике обогаћена је новим појмовима из виртуелних светова, а отпадници-бунтовници постиндустријског капитализма стекли су пуно право жанровског грађанства. Стилистичке егзибиције Гибсонових раних прича и романа „Неуромансер“ остају као светли тренуци литерарно-стилске иновације у жанру.
Гибсон је после „Неуромансера“ у следеће четири године објавио романе „Гроф Нула“ (1986) и „Монализин натпогон“ (1988) који су прозвани „Неуромансер“, „Киберсвемир“, „Матрикс“ или „Спраул“ трилогијом у којој је аутор искушавао границе својих идеја. Трилогија „Мост“ коју чине романи „Виртуелна светлост“ (1993), „Идору“ (1996) и „Све сутрашње забаве“ (1999) продубљују хорозонте кошмарне будућности са видљивим успоравањем приповедања зарад психолошких нијансирања јунака. Трилогија „Плави мрав“ са романима „Препознавање образаца“ (2002), „Спук округ“ (2006) и „Нулта историја“ (2010) доносе згуснуту прозу која описује чудесну садашњост и блиску прошлост, унеколико потврђујући тада често изрицани (крајње дискутабилни) став да је научна фантастика мртва јер свет управо живи у њој (мисли се, наравно, на Западни свет); но, ни ове Гибсонове књиге нису лишене шарма и егзерцирања озбиљне списатељске вештине.
Године 2014. Гибсон објављује роман „Периферал“ (превод на српски „Миба books“ 2016) којим започиње нову „Џекпот“ трилогију и враћа се научној фантастици. “Периферал” је “ситуиран” у будућности и то не једној већ чак две. Прва “линија” удаљена је од читалаца двадесетак година а друга седамдесетак година касније. У ближој будућности срећемо “обичне” младе људе у руралној Америци која нуди мало могућности за зараду: осим државних послова (полиција и сличне службе) и ситних делатности све остале работе су у “сивој зони” пиратисања тражених роба 3Д штампачима или услужног играња компјутерских игрица односно у нарко криминалу. Извор прихода је и војну службу у неком од актуелних ратова из кога ветерани излазе или као пензионери или као богаљи. Даља будућност наизглед је егзотичнија мада су у њој опстали препознатљива ривалства, манипулисања и сплеткарења моћних потпомогнути узнапредовалом технологијом. Обе будућности повезане су путем чудесних кинеских квантних сервера који омогућавају комуникацију-размену информација будућности са прошлошћу! Све ово је на трагу првих Гибсонових идеја о мрачној будућности као и закона Артура Кларка који тврди да се довољно развијена технологија не разликује од магије. У овом случају потомци искоришћавају претке на различите начине, од обављања рутинских до озбиљнијих работа; сваки уплив у прошлост, пак, ствара посебну грану у мултиверзуму. Бизарност замештаљства појачава сазнање да је даља будућност последица “Yеkpota” посебне апокалипсе која је (уз “помоћ” климатских промена, загађења, разних епидемија) уништила преко 80 одсто људске популације, а опстали су богаташи и моћници свих врста. Ипак, тај свет - који је на трагу фамозних теорија о “златној милијарди” људи који могу живети на Земљи у благостању достојном човека (из друге половине HH века а за које се тврди да су наставак учења Т. Малтуса) - није ни срећан ни безбрижан јер они који га чине нису ни умни ни емотивни. Као што није имао илузија у ранијим романима аутор их нема ни у “Перифералу”; срећни завршеци животних прича неких од јунака само потцртавају свеопшти јад и беду будућности људске врсте.
„Агенција“, оригинално објављена 2019. а на овим просторима већ следеће године („Миба books“) у основним цртама се дешава на истој позорници уз додатна појашњења: у нашој будућности је 2136. година, свет се опоравља од „џекпота“, државна бирократија функционише али је под утицајем старих, моћних капиталистичких породица које кују завере да склоне једнако моћне полицајце који прате и прислушкују свакога; свакојака чудеса и екстравагантности део су свакодневице: од аутомобила који се „маскирају“ у невидљивост, квартова Лондона у којима се фингирају прошле епохе, разних хуманоидних машина до бизарних богаташа и алтруиста спремних да троше своје време на „чепркање“ по „стабовима“.
Од (наше) стварности, после преломних догађања, одвајају се „стабови“ - „патрљци”, алтернативне верзије света са другачијим протоком времена – а у овом роману то се десило 2015. када је једна „грана“ будућности отишла другим путем и стигла на корак од нуклеарног рата. Људи из наше будућности ступају у контакт са житељима стаба – са Верити Џејн, „шаптачицом апликацијама“, која тестира нови производ: дигиталног асистента „Јунис“ коме се приступа преко наизглед обичних наочара. „Јунис“ је, пак, моћна артифицијелна интелигениција способна за широко планирање и деловање невољна да буде у власти мутних компанијских послова. Компанија, наравно, не жели да се одрекне профита и покушава да потчини или елиминише Јунис и Верити. Екипа из 2136. ступа у контакт са Верити са намером да спрече њено хватање као и врло вероватну нуклеарну апокалипсу. После јурњава преко америчких прерија и преграђа, скриваања и избегавања заседа и клопки, захваљујући мноштву „геџета“ на челу са ескадрилама дронова, план се остварује и тензије у „стабу“ слабе па је и рат мање вероватан. У свом том замешатељству Верити путем периферала Флин (јунакиње prеthodnе књиге) посећује Лондон 2136, а посредством људи из наше будућности два стаба се повезују на крајње бизаран начин.
Гибсон је од почетка каријере озлоглашен јер не мари за комфор читалаца. Уместо да им сервира лепо упаковане информације, због чега је прича оптеречена “мртвим местима текста” у којима се износе објашњења, он силовито “улази” у дешавања са новим, непознатим елементима и језиком богатим кованицама и новим речима и - граби напред. Читаоци ће делиће “слагалице будућности” налазити у успутним напоменама или дијалозима (што, пак, лако може значити и да су понешто погрешно разумели/повезали). Али, управо зато је њихова посета новом, другачијем свету узбудљивија и неизвеснија па личи на разгледање стране земље/цивилизације без помоћи туристичког водича који би усмеравао пажњу и објашњавао виђено. Гибсон овај манир примењује у „Перифералу“ и „Агенцији“ у кратким, брзим, згуснутим поглављима са бритким дијалозима и јарким, упечатљивим описима “зачињеним” егзотично-гротескним детаљима (од пирсингом прекривеног бармена до дрона који је налик коферу и пребија насилнике).
Илија Бакић