Драгана Радановић, ауторка стрипа: Ка новом стилу

Упркос ванредним пандемијским околностима, успела је да оде на резиденцијални боравак, где је остала пуна два месеца током октобра и новембра. Одмах потом је стигла у Панчево на Нова Фестивал, где је почетком децембра изложен пројекат с којим је учестовала на конкурсу, „Нова слика детињства - експерименти”, који истражује конструкцију детињства у стриповима и проналази нове начине приповедања о том животном периоду. Један део фестивалске изложбене поставке чинили су и  њени други радови које је стварала у различитим контекстима, током prеthodnih неколико година.

Пре него што је 2017. отишла на докторске студије у области стрипа у Белгију, Драгана Радановић је завршила студије Анимације и визуелних ефеката на Академији уметности у Новом Саду, а потом радила у Радио-телевизији Војводине. Из наше земље је отишла пре него што се афирмисала као стрип ауторка, па је њен тренутни боравак у Србији прилика се коначно представи на прави начин и домаћем аудиторијуму.

Након дуго времена поново сте у Новом Саду. Са овом временском дистанцом у односу на период пред одлазак у Белгију, како гледате на своје формативне новосадске дане у свету стрипа?  Једном приликом сте споменули да сте развијали комерцијални стил због издавача, а у којој мери сте желели и покушавали да ширите цртачке видике већ тада?

– Моји формативни „новосадски дани” су били највише у свету анимације и илустрације за децу, и иако ме нико није гурао ни у ком смеру, лака доступност комерцијалних књига имала је утицај и на развитак мог стила. Тек нешто касније, када су ми постале доступније „другачије” књиге, јавила се и жеља да развијем аутентичнији стил. Илустра- ције које сам до тада цртала су још плаћале рачуне, али сам полако уводила новине у свој стил. Сада знам да ће се он заувек трансформисати, и проналазим неко задовољство у тој чињеници.

Ко вам је у том периоду највише помогао да формирате своја интересовања на пољу стрипа и које сте највредније лекције тада усвојили?

– Сећам се да ми је предмет стрип био изборни и да га је држао Ивица Стевановић. То је можда био и први контакт са историјом стрипа који сам имала. Ту је био и Милош Вујановић који нам је држао цртање. Били смо мала група, и како су нам то били изборни предмети, верујем да су нам часови били више усмерени на наша интересовања, а и даље из перспективе анимације, што је можда и обогатило мој приступ стрипу. Нисам сигурна да сам тада уопште препознавала лекције, цео тај студентски период био је откривање интересовања, помало тапкање у мраку, помало корачање ка месту где сам данас. Са знањем и искуством које имам сада, јасно ми је да је тај период донео знања и вештине које и дан данас користим, али и да је потпуно у реду што ми то тада уопште није било јасно.

Видите ли неку разлику између новосадске или војвођанске сцене стрипа у односу на ону у Београду и остатку Србије?

– Како већ неколико година нисам у Србији, нашу сцену пратим искључиво преко интернета, па ми географске границе не значе ништа. Пратим наше стрип уметнике који живе у Србији, али и наше уметнике свуда по свету. Та нека мала заједница постоји онлине, а друштвене мреже ми омогућавају да видим њихове радове свакодневно. Оно што могу да приметим је да су неки војвођански уметници веома „локал специфични” и у својим наративима користе војвођанске изразе и војвођански хумор који мене одушевљава. Опет, ја сам одрасла у таквој средини, и претпостављам да је то један од разлога због којег ми то прво упада у очи.

Прошло је скоро месец дана откако сте завршили двомесечну резиденцију у Ангулему. Сад  кад се све слегло, који су вам најјачи утисци с тог резиденцијалног боравка?

– Највише ми је значило да видим колико поштовање моја професија ужива у Француској, а потом и то што је баш мој пројекат одабран да буде реализован у славној Кући аутора. То значи да је тема којом ћу се бавити у наредним годинама добила потврду и награду. Ово ми је јако битно јер одржава мотивацију за време једног таквог дугогодишњег пројекта. Што се цртачког стила тиче, имала сам прилике да експериментишем много више него што је то био случај раније и то је нешто што ћу наставити да радим. Не смем заборавити да поменем и контакте које сам успела да остварим и који су ми били значајни јер сам резиденцију провела за време лоцкдоњн-а у Француској. Уз неколико пријатеља нисам ни осетила изолацију, и била сам невероватно продуктивна.

Шта за вас лично значи излагање на Нова Фестивалу у Панчеву?

– Већ сам излагала своје стрипове у Француској и Белгији, али је Нова Фестивал био моје прво веће излагање у Србији. Понеке моје табле биле су излагане и раније, али никада овако свеобухватно. Слободно могу да кажем да сам се тек на Нова Фестивалу појавила на мапи стрип цртача у Србији. Томе могу и да посведоче понуде за стрипове које су почеле да стижу након Фестивала. Такође, као неком ко је већ дуже време у иностранству, изложбе углавном прођу без породице и пријатеља. Ово је била прилика да са породицом обиђем изложбу, што ми веома значи. Презадовољна сам поставком, материјалима и свим сегментима изложбе, и јако ми је драго што сам видела да се и у Србији може направити изложба на светском нивоу!

Током боравка у Панчеву упознали сте француску резиденткињу Ализе де Пен, која је заједно с вама била прва  цртачица стрипа у програму Укрштених резиденција између Србије и Француске.

– Чим смо виделе да смо одабране као прве резиденткиње, ступиле смо у контакт. Ализе је отворена и непосредна, и пре упознавања смо поделиле информације тако да нам боравак у страној земљи прође што лакше.  А када сам дошла у Панчево, имала сам и шта да видим, Алиее је знала о Панчеву више него ја, и познавала сваки његов кутак. Показала ми је своја омиљена места, упознала ме са много људи. У једном тренутку сам се осетила као туриста у сопственој земљи. Али то је Ализе. Све је занима, има невероватну позитивну енергију и кликнуле смо одмах.

Жао ми је само што нисмо успеле да видимо Нови Сад заједно, али планирамо то у будућности.  Осим пријатељства, размениле смо искуства из професије, и конкретне информације, као на пример о хонорарима. У уметности се ретко отворено прича о хонорарима, и онда то остане нека мистерија у којој се сви млади аутори сналазе како знају и умеју. Било ми је драго што сам са Ализе могла да поделим искуства и разговарам о томе, јер сада могу да коригујем и своје цене у складу са новим сазнањима. Надам се да ће се у будућности о тој теми много отвореније разговарати, а Ализе ми је потврдила да са својим колегама у атељеу у Паризу већ неко време ради на томе.

Какве професионалне планове имате за 2021. годину и у којој мери планирате, или желите, да останете присутни и као актерка стрип сцене у Србији, будући да вам је професионална академска каријера превасходно везана за Белгију?

– У 2021. се враћам у Ангулем да наставим архивско истраживање у Музеју стрипа и Библиотеци. Након резиденцијалног боравка сам од мог универзитета тражила средства за двомесечно истраживање и одобрена су ми. Настављам да радим и на графичкој новели чији сам део цртала у току боравка у Ангулему, али и на стрип пројекту који радим са Центром за примењену историју у Београду. Жеља ми је да повежем ове три сцене којих сам део, белгијску, француску и српску, и потрудићу се будем присутна колико год је могуће. А када графички роман буде готов, била бих јако срећна да га издам и у Србији.   

Никола Марковић