Dragana Radanović, autorka stripa: Ka novom stilu

Uprkos vanrednim pandemijskim okolnostima, uspela je da ode na rezidencijalni boravak, gde je ostala puna dva meseca tokom oktobra i novembra. Odmah potom je stigla u Pančevo na Nova Festival, gde je početkom decembra izložen projekat s kojim je učestovala na konkursu, „Nova slika detinjstva - eksperimenti”, koji istražuje konstrukciju detinjstva u stripovima i pronalazi nove načine pripovedanja o tom životnom periodu. Jedan deo festivalske izložbene postavke činili su i  njeni drugi radovi koje je stvarala u različitim kontekstima, tokom prethodnih nekoliko godina.

Pre nego što je 2017. otišla na doktorske studije u oblasti stripa u Belgiju, Dragana Radanović je završila studije Animacije i vizuelnih efekata na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a potom radila u Radio-televiziji Vojvodine. Iz naše zemlje je otišla pre nego što se afirmisala kao strip autorka, pa je njen trenutni boravak u Srbiji prilika se konačno predstavi na pravi način i domaćem auditorijumu.

Nakon dugo vremena ponovo ste u Novom Sadu. Sa ovom vremenskom distancom u odnosu na period pred odlazak u Belgiju, kako gledate na svoje formativne novosadske dane u svetu stripa?  Jednom prilikom ste spomenuli da ste razvijali komercijalni stil zbog izdavača, a u kojoj meri ste želeli i pokušavali da širite crtačke vidike već tada?

– Moji formativni „novosadski dani” su bili najviše u svetu animacije i ilustracije za decu, i iako me niko nije gurao ni u kom smeru, laka dostupnost komercijalnih knjiga imala je uticaj i na razvitak mog stila. Tek nešto kasnije, kada su mi postale dostupnije „drugačije” knjige, javila se i želja da razvijem autentičniji stil. Ilustra- cije koje sam do tada crtala su još plaćale račune, ali sam polako uvodila novine u svoj stil. Sada znam da će se on zauvek transformisati, i pronalazim neko zadovoljstvo u toj činjenici.

Ko vam je u tom periodu najviše pomogao da formirate svoja interesovanja na polju stripa i koje ste najvrednije lekcije tada usvojili?

– Sećam se da mi je predmet strip bio izborni i da ga je držao Ivica Stevanović. To je možda bio i prvi kontakt sa istorijom stripa koji sam imala. Tu je bio i Miloš Vujanović koji nam je držao crtanje. Bili smo mala grupa, i kako su nam to bili izborni predmeti, verujem da su nam časovi bili više usmereni na naša interesovanja, a i dalje iz perspektive animacije, što je možda i obogatilo moj pristup stripu. Nisam sigurna da sam tada uopšte prepoznavala lekcije, ceo taj studentski period bio je otkrivanje interesovanja, pomalo tapkanje u mraku, pomalo koračanje ka mestu gde sam danas. Sa znanjem i iskustvom koje imam sada, jasno mi je da je taj period doneo znanja i veštine koje i dan danas koristim, ali i da je potpuno u redu što mi to tada uopšte nije bilo jasno.

Vidite li neku razliku između novosadske ili vojvođanske scene stripa u odnosu na onu u Beogradu i ostatku Srbije?

– Kako već nekoliko godina nisam u Srbiji, našu scenu pratim isključivo preko interneta, pa mi geografske granice ne znače ništa. Pratim naše strip umetnike koji žive u Srbiji, ali i naše umetnike svuda po svetu. Ta neka mala zajednica postoji online, a društvene mreže mi omogućavaju da vidim njihove radove svakodnevno. Ono što mogu da primetim je da su neki vojvođanski umetnici veoma „lokal specifični” i u svojim narativima koriste vojvođanske izraze i vojvođanski humor koji mene oduševljava. Opet, ja sam odrasla u takvoj sredini, i pretpostavljam da je to jedan od razloga zbog kojeg mi to prvo upada u oči.

Prošlo je skoro mesec dana otkako ste završili dvomesečnu rezidenciju u Angulemu. Sad  kad se sve sleglo, koji su vam najjači utisci s tog rezidencijalnog boravka?

– Najviše mi je značilo da vidim koliko poštovanje moja profesija uživa u Francuskoj, a potom i to što je baš moj projekat odabran da bude realizovan u slavnoj Kući autora. To znači da je tema kojom ću se baviti u narednim godinama dobila potvrdu i nagradu. Ovo mi je jako bitno jer održava motivaciju za vreme jednog takvog dugogodišnjeg projekta. Što se crtačkog stila tiče, imala sam prilike da eksperimentišem mnogo više nego što je to bio slučaj ranije i to je nešto što ću nastaviti da radim. Ne smem zaboraviti da pomenem i kontakte koje sam uspela da ostvarim i koji su mi bili značajni jer sam rezidenciju provela za vreme lockdonjn-a u Francuskoj. Uz nekoliko prijatelja nisam ni osetila izolaciju, i bila sam neverovatno produktivna.

Šta za vas lično znači izlaganje na Nova Festivalu u Pančevu?

– Već sam izlagala svoje stripove u Francuskoj i Belgiji, ali je Nova Festival bio moje prvo veće izlaganje u Srbiji. Poneke moje table bile su izlagane i ranije, ali nikada ovako sveobuhvatno. Slobodno mogu da kažem da sam se tek na Nova Festivalu pojavila na mapi strip crtača u Srbiji. Tome mogu i da posvedoče ponude za stripove koje su počele da stižu nakon Festivala. Takođe, kao nekom ko je već duže vreme u inostranstvu, izložbe uglavnom prođu bez porodice i prijatelja. Ovo je bila prilika da sa porodicom obiđem izložbu, što mi veoma znači. Prezadovoljna sam postavkom, materijalima i svim segmentima izložbe, i jako mi je drago što sam videla da se i u Srbiji može napraviti izložba na svetskom nivou!

Tokom boravka u Pančevu upoznali ste francusku rezidentkinju Alize de Pen, koja je zajedno s vama bila prva  crtačica stripa u programu Ukrštenih rezidencija između Srbije i Francuske.

– Čim smo videle da smo odabrane kao prve rezidentkinje, stupile smo u kontakt. Alize je otvorena i neposredna, i pre upoznavanja smo podelile informacije tako da nam boravak u stranoj zemlji prođe što lakše.  A kada sam došla u Pančevo, imala sam i šta da vidim, Aliee je znala o Pančevu više nego ja, i poznavala svaki njegov kutak. Pokazala mi je svoja omiljena mesta, upoznala me sa mnogo ljudi. U jednom trenutku sam se osetila kao turista u sopstvenoj zemlji. Ali to je Alize. Sve je zanima, ima neverovatnu pozitivnu energiju i kliknule smo odmah.

Žao mi je samo što nismo uspele da vidimo Novi Sad zajedno, ali planiramo to u budućnosti.  Osim prijateljstva, razmenile smo iskustva iz profesije, i konkretne informacije, kao na primer o honorarima. U umetnosti se retko otvoreno priča o honorarima, i onda to ostane neka misterija u kojoj se svi mladi autori snalaze kako znaju i umeju. Bilo mi je drago što sam sa Alize mogla da podelim iskustva i razgovaram o tome, jer sada mogu da korigujem i svoje cene u skladu sa novim saznanjima. Nadam se da će se u budućnosti o toj temi mnogo otvorenije razgovarati, a Alize mi je potvrdila da sa svojim kolegama u ateljeu u Parizu već neko vreme radi na tome.

Kakve profesionalne planove imate za 2021. godinu i u kojoj meri planirate, ili želite, da ostanete prisutni i kao akterka strip scene u Srbiji, budući da vam je profesionalna akademska karijera prevashodno vezana za Belgiju?

– U 2021. se vraćam u Angulem da nastavim arhivsko istraživanje u Muzeju stripa i Biblioteci. Nakon rezidencijalnog boravka sam od mog univerziteta tražila sredstva za dvomesečno istraživanje i odobrena su mi. Nastavljam da radim i na grafičkoj noveli čiji sam deo crtala u toku boravka u Angulemu, ali i na strip projektu koji radim sa Centrom za primenjenu istoriju u Beogradu. Želja mi je da povežem ove tri scene kojih sam deo, belgijsku, francusku i srpsku, i potrudiću se budem prisutna koliko god je moguće. A kada grafički roman bude gotov, bila bih jako srećna da ga izdam i u Srbiji.   

Nikola Marković