ИНТЕРВЈУ: БОЈАН КРИВОКАПИЋ „Вила Фазанка“ моје најразиграније дело

Тако то можда све више у мојој машти изгледа судећи по најавама да сајма више неће бити, али срећом, или управо захваљујући њој, машти, ми књиге и имамо, а писци као што је Бојан Кривокапић су ту да нам одговоре и на нека питања у вези реалности. Поготово су расположени када им је објављена нова књига, а у случају Бојана Кривокапића то је његов други роман, назван „Вила Фазанка“ (Арете, 2023). У њему, пише о Ани, која се по повратку из иностранства настањује у равници где јој се отварају хоризонти старих времена и нових увида. Пре романа о Ани, Бојан је писао и песме, кратке приче, а књижевни живот одржава и предајући о писању, на радионицама које сам организује. Живи у Новом Саду.

Какав је осећај чекати књигу, па још ићи на Сајам књига да је први пут узмеш у руке? Шта се дешава у глави писца, вашој глави, када је рукопис у штампи и нема више назад, само још нешто да се одузме или дода?

- Рекао бих да се не ради о једном осећају, већ о помешаним осећањима. У мом случају доминира узбуђење, радост, јер нешто на чему сам радио дуже време излази на светло дана, улази у конкретан живот. Писање овог романа ми је причињавало велико задовољство. Уживао сам у литерарној игри и чаролији – и баш то за мене значи стваралачки процес: игра, простор који се шири. Мислим да је роман „Вила Фазанка“ моје најразиграније дело.

Наравно, у тим помешаним осећањима су и која кап нервозе и бриге, али у здравој количини. Кроз живот сам успео да будем доследан томе да се не дам (ауто)деструктивним поривима који вребају иза скоро сваког ћошка, у намери да (нам) гурну клипове у точкове.

Књижевност ме је научила да, на дуже стазе, има смисла стремити идеалима који ће живот учинити бољим, сретнијим.

Видео сам најаву да је реч о својеврсном бубрењу, али о чему је, за вас, ваша нова књига, „тек“ други роман?

- „Вила Фазанка“ је роман о љубави. Могао бих да набрајам: према себи, другоме, људима, животу. И још да додам: Упркос свему.

Заинтригирали су ме мотиви куће, односно могућег дома, породице која искорачује из задатих норми и очекивања условљених културом и традицијом. Занимали су ме сусрети и судари, људи и њихових прича које носе као нарамак, сусрет равнице и приморја.

Изабрао сам да главна јунакиња буде седамдесетогодишњакиња којој се у једном тренутку, доласком у Вилу Фазанку, ту кућу на северу, отвара букет сећања, оних којих је свесна, али и оних за која је веровала да их је заборавила. Из скоро сваке од тих слика одмотава се клупко приче. А онда се око ње, главне јунакиње, полако окупљају други ликови, и кућа почиње да вибрира.

Новосадска промоција романа „Вила Фазанка“ Бојана Кривокапића, после представљања на Сајму књига у Београду, биће одржана и у Новом Саду. Разговор о књизи, у уторак, 31. октобра, у 19 сати, организује књижара „Булевар букс“.

Север равнице, приморје, ликови који се срећу и полако почињу да творе дом, документи времена која су им prеthodila, стварност каткад бистра, а каткад разливена као акварел, сновиђења, музика – све то чини свет овог романа.

Један си од оне генерације писаца која је своја дела, не без референци у њима, писала по разноразним резиденцијалним боравцима? Учествовали сте у раду бројних центара, кружока, радионица… Какви су ваши утисци о томе како је организована књижевна пракса данас?

- На моју одлуку да почнем да пишем, пре више од десетак година, можда су највише утицале позоришне радионице Иване Инђин. Неколико година сам учествовао у уметничким процесима које је она водила и, мало по мало, почео сам да схватам да је књижевност уметност кроз коју могу и хоћу најбоље да се изразим. На тим радионицама смо учили како да промишљамо идеју, концепт, начине артикулисања идеје у дело – и оно што је најважније, да постављамо питање: зашто?

Научио сам и шта је антрополошки приступ стварању уметничког дела, у мом случају књижевног, а он је у основи ништа друго него: љубав према људима.

Данас се трудим да те ствари пренесем онима који долазе на књижевне радионице које водим. А путовања, резиденцијални боравци, људи и предели – све се то уписује у моје текстове, можда више индиректно него директно.

А како је данас организована књижевна пракса? Свакако. Ја сам углавном уроњен у стваралачки процес, и у њему уживам, а све што долази касније – прихватам као део игре у књижевном пољу. Некад прихватим правила игре, а некад се трудим да их променим.

Једно време сте, бар мени, били познати по текстовима на друштвеној мрежи коју не бих додатно да рекламирам, али суштина је да сте допирали до мене са својим јединственим даром да дате тон и обојите дан. Колико је вама та делатност пријала и да ли је суштина писања и објављивања одувек била управо то, двосмерна комуникација, иако се сам тај позив књижевника чини као веома усамљенички?

- Друштвене мреже су једна од значајки наше савремености. И ја с тим немам проблем. Ранијих година сам био активнији у том пољу, сада га доживљавам као огласну таблу. Огласим се кад имам шта да кажем. Не доживљавам се позваним да коментаришем све догађаје који нас преплављују. У коначници, оно што желим да кажем, оно о чему имам став – све то пише у мојим књигама.

Става сам да треба искористити све погодности које нам даје комуникација на интернету, али ипак не допустити да нас та комуникација, или то што доживљавамо комуникацијом – шчепа.

Комуникацију с читаоцима заиста волим, одвијала се она у физичком или онлајн простору. Радује ме свака реакција, била она позитивна или негативна. И лајк, и загрљај. Јер, књига је добар повод за комуникацију.

По природи нисам усамљенички тип и никад ми није досадно, што сматрам великом срећом у свом животу.

Шта за вас значи шифра „Људи од песка“, под којом сте добили награду „Лаза К. Лазаревић“ прошле године за причу „У оцу се скупља вода“?

- Прича „У оцу се скупља вода“ ми је једна од најдражих. Људи од песка такође. А шта значи та шифра, односно синтагма, и какве везе има с „Вилом Фазанком“ – сазнаће они који прочитају и причу и роман.

Игор Бурић