INTERVJU: BOJAN KRIVOKAPIĆ „Vila Fazanka“ moje najrazigranije delo
Sajam knjiga u Beogradu je vreme kada mnogi pisci i njihovi čitaoci pohrle u dobro poznati prostor sakralno ispunjen literaturom, autorima, živom atmosferom i razgovorima, prilikom da se po specijalnim cenama nabave izdanja kojima će se posvetiti dobar deo jesenjih i zimskih dana, pa i noći.
Tako to možda sve više u mojoj mašti izgleda sudeći po najavama da sajma više neće biti, ali srećom, ili upravo zahvaljujući njoj, mašti, mi knjige i imamo, a pisci kao što je Bojan Krivokapić su tu da nam odgovore i na neka pitanja u vezi realnosti. Pogotovo su raspoloženi kada im je objavljena nova knjiga, a u slučaju Bojana Krivokapića to je njegov drugi roman, nazvan „Vila Fazanka“ (Arete, 2023). U njemu, piše o Ani, koja se po povratku iz inostranstva nastanjuje u ravnici gde joj se otvaraju horizonti starih vremena i novih uvida. Pre romana o Ani, Bojan je pisao i pesme, kratke priče, a književni život održava i predajući o pisanju, na radionicama koje sam organizuje. Živi u Novom Sadu.
Kakav je osećaj čekati knjigu, pa još ići na Sajam knjiga da je prvi put uzmeš u ruke? Šta se dešava u glavi pisca, vašoj glavi, kada je rukopis u štampi i nema više nazad, samo još nešto da se oduzme ili doda?
- Rekao bih da se ne radi o jednom osećaju, već o pomešanim osećanjima. U mom slučaju dominira uzbuđenje, radost, jer nešto na čemu sam radio duže vreme izlazi na svetlo dana, ulazi u konkretan život. Pisanje ovog romana mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo. Uživao sam u literarnoj igri i čaroliji – i baš to za mene znači stvaralački proces: igra, prostor koji se širi. Mislim da je roman „Vila Fazanka“ moje najrazigranije delo.
Naravno, u tim pomešanim osećanjima su i koja kap nervoze i brige, ali u zdravoj količini. Kroz život sam uspeo da budem dosledan tome da se ne dam (auto)destruktivnim porivima koji vrebaju iza skoro svakog ćoška, u nameri da (nam) gurnu klipove u točkove.
Književnost me je naučila da, na duže staze, ima smisla stremiti idealima koji će život učiniti boljim, sretnijim.
Video sam najavu da je reč o svojevrsnom bubrenju, ali o čemu je, za vas, vaša nova knjiga, „tek“ drugi roman?
- „Vila Fazanka“ je roman o ljubavi. Mogao bih da nabrajam: prema sebi, drugome, ljudima, životu. I još da dodam: Uprkos svemu.
Zaintrigirali su me motivi kuće, odnosno mogućeg doma, porodice koja iskoračuje iz zadatih normi i očekivanja uslovljenih kulturom i tradicijom. Zanimali su me susreti i sudari, ljudi i njihovih priča koje nose kao naramak, susret ravnice i primorja.
Izabrao sam da glavna junakinja bude sedamdesetogodišnjakinja kojoj se u jednom trenutku, dolaskom u Vilu Fazanku, tu kuću na severu, otvara buket sećanja, onih kojih je svesna, ali i onih za koja je verovala da ih je zaboravila. Iz skoro svake od tih slika odmotava se klupko priče. A onda se oko nje, glavne junakinje, polako okupljaju drugi likovi, i kuća počinje da vibrira.
Novosadska promocija romana „Vila Fazanka“ Bojana Krivokapića, posle predstavljanja na Sajmu knjiga u Beogradu, biće održana i u Novom Sadu. Razgovor o knjizi, u utorak, 31. oktobra, u 19 sati, organizuje knjižara „Bulevar buks“.
Sever ravnice, primorje, likovi koji se sreću i polako počinju da tvore dom, dokumenti vremena koja su im prethodila, stvarnost katkad bistra, a katkad razlivena kao akvarel, snoviđenja, muzika – sve to čini svet ovog romana.
Jedan si od one generacije pisaca koja je svoja dela, ne bez referenci u njima, pisala po raznoraznim rezidencijalnim boravcima? Učestvovali ste u radu brojnih centara, kružoka, radionica… Kakvi su vaši utisci o tome kako je organizovana književna praksa danas?
- Na moju odluku da počnem da pišem, pre više od desetak godina, možda su najviše uticale pozorišne radionice Ivane Inđin. Nekoliko godina sam učestvovao u umetničkim procesima koje je ona vodila i, malo po malo, počeo sam da shvatam da je književnost umetnost kroz koju mogu i hoću najbolje da se izrazim. Na tim radionicama smo učili kako da promišljamo ideju, koncept, načine artikulisanja ideje u delo – i ono što je najvažnije, da postavljamo pitanje: zašto?
Naučio sam i šta je antropološki pristup stvaranju umetničkog dela, u mom slučaju književnog, a on je u osnovi ništa drugo nego: ljubav prema ljudima.
Danas se trudim da te stvari prenesem onima koji dolaze na književne radionice koje vodim. A putovanja, rezidencijalni boravci, ljudi i predeli – sve se to upisuje u moje tekstove, možda više indirektno nego direktno.
A kako je danas organizovana književna praksa? Svakako. Ja sam uglavnom uronjen u stvaralački proces, i u njemu uživam, a sve što dolazi kasnije – prihvatam kao deo igre u književnom polju. Nekad prihvatim pravila igre, a nekad se trudim da ih promenim.
Jedno vreme ste, bar meni, bili poznati po tekstovima na društvenoj mreži koju ne bih dodatno da reklamiram, ali suština je da ste dopirali do mene sa svojim jedinstvenim darom da date ton i obojite dan. Koliko je vama ta delatnost prijala i da li je suština pisanja i objavljivanja oduvek bila upravo to, dvosmerna komunikacija, iako se sam taj poziv književnika čini kao veoma usamljenički?
- Društvene mreže su jedna od značajki naše savremenosti. I ja s tim nemam problem. Ranijih godina sam bio aktivniji u tom polju, sada ga doživljavam kao oglasnu tablu. Oglasim se kad imam šta da kažem. Ne doživljavam se pozvanim da komentarišem sve događaje koji nas preplavljuju. U konačnici, ono što želim da kažem, ono o čemu imam stav – sve to piše u mojim knjigama.
Stava sam da treba iskoristiti sve pogodnosti koje nam daje komunikacija na internetu, ali ipak ne dopustiti da nas ta komunikacija, ili to što doživljavamo komunikacijom – ščepa.
Komunikaciju s čitaocima zaista volim, odvijala se ona u fizičkom ili onlajn prostoru. Raduje me svaka reakcija, bila ona pozitivna ili negativna. I lajk, i zagrljaj. Jer, knjiga je dobar povod za komunikaciju.
Po prirodi nisam usamljenički tip i nikad mi nije dosadno, što smatram velikom srećom u svom životu.
Šta za vas znači šifra „Ljudi od peska“, pod kojom ste dobili nagradu „Laza K. Lazarević“ prošle godine za priču „U ocu se skuplja voda“?
- Priča „U ocu se skuplja voda“ mi je jedna od najdražih. Ljudi od peska takođe. A šta znači ta šifra, odnosno sintagma, i kakve veze ima s „Vilom Fazankom“ – saznaće oni koji pročitaju i priču i roman.
Igor Burić