Гидон Кремер и Кремерата Балтика вечерас у синагоги
Један од најупечатљивијих концерата који сам чула последњих година припао је виолинисти Гидону Кремеру и Камерном оркестру Кремерата Балтика који заједно музицирају већ преко две деценије.
Осећа се да се нису срели „ад хоц“ него да су провели сате и дане промишљајући над истим делом, улазећи у све његове нити поступно, откривајући постепено и стрпљиво сваку ноту и фразу. У програму, у којем ће вечерас бити у прилици да ужива и публика Номуса, спојали су наизглед неспојиво – музику Хајдна и Шостаковича, уједињујући векове и идеје, државе и сталеже, бришући границе и стилских оријентација и географских међа. Можда ни то није сасвим ново – али је у њиховом случају – предивно! Слично је учинио и наш најбољи флаутиста Љубиша Јовановић на солистичком реситалу крајем прошле године спајајући музику немачког музичког „велемајстора“ Георга Филипа Телемана са савременим делима српских аутора у јединствено речито звучно ткање једним јединим инструментом.
Гидон Кремер је са својом Кремератом Балтиком уронио у молећиво, милозвучно, усрдно „ткање од тамјана“ – како би рекла Исидора Секулић – у ноте Хајднових „Седам последњих Христових речи“ спајајући их са музиком Шостаковичевог 15. гудачког квартета, не откривајући заправо које је дело коме иницијална каписла а шта је уметничка надоградња, својеврсни контрасубјект, где једна музика „рађа“ другу у стопљеној духовној сродности. Као што је Александра Мокрањац свако поглавље свог романа „Опсенарење“ започињала са мотом исписујући размишљања Мстислава Ростроповича над Баховим свитама за виолончело соло разграњавајући даље сопствену причу и Саша Димоски у роману о Алми Малер подсећањем на Малерове симфоније – тако је и Гидон Кремер ујединио Хајднову усрдну побожност са духовним религиозним микрокосмосом Шостаковичевог унутрашњег света.
Он често има апликације потпуно божанствених виолинских сола али без икаквог естрадног промила, он и кад излази на сцену чини то заједно са свим музичарима који скупа крећу у службу Богу музике. Научио их је да на исти начин осећају дело, пониру у њега и преносе га узнесено. Музицирају као најпрефињенији камерни састав, постижући повремено и пуну оркестарску звучност, претачући фразе из једне скупине инструмената у другу. Савршено су синхгрони, истоветни у идеји и кад не свирају унисоно.
Повремено смо чули и мудре речи (претпостављам самог Кремера):
„Запамтите да увек гледате према звездама а не према стопалима...
И најважније. имајте храбрости да следите своје срце и своју интуицију...
Човек целог живота тежи да ослика куће, острва, рибе... а пред крај живота открије да је у ствари сликао себе (како је и Шо тврдио да пишући о другима највише заправо пишемо о себи).
Као што је академик Дејан Деспић своју књигу „На крају пута“ започео песмом „Тренуци“ Хорхеа Луиса Борхеса, која започиње стихом – „Када би могао свој живот поново да проживим...“ а наставља у луцидном тону:
„Био бих глупљи него што бејах, заиста,
врло мало ствари бих озбиљно схватао,
Мањи чистунац бих био...“
Натписи на платну иза музичара „Кремерате Балтике“подсетили су ме на Борхесову песму, мада је као и код академика Деспића све упућивало да онда то не би били ни Деспић ни Кремер, но како су говорили Далматинци „Свак воли оно што нема...“
Гордана Крајачић
