Gidon Kremer i Kremerata Baltika večeras u sinagogi

Oseća se da se nisu sreli „ad hoc“ nego da su proveli sate i dane promišljajući nad istim delom, ulazeći u sve njegove niti postupno, otkrivajući postepeno i strpljivo svaku notu i frazu. U programu, u kojem će večeras biti u prilici da uživa i publika Nomusa, spojali su naizgled nespojivo – muziku Hajdna i Šostakoviča, ujedinjujući vekove i ideje, države i staleže, brišući granice i stilskih orijentacija i geografskih međa. Možda ni to nije sasvim novo – ali je u njihovom slučaju – predivno! Slično je učinio i naš najbolji flautista Ljubiša Jovanović na solističkom resitalu krajem prošle godine spajajući muziku nemačkog muzičkog „velemajstora“ Georga Filipa Telemana sa savremenim delima srpskih autora u jedinstveno rečito zvučno tkanje jednim jedinim instrumentom.

Gidon Kremer je sa svojom Kremeratom Baltikom uronio u molećivo, milozvučno, usrdno „tkanje od tamjana“ – kako bi rekla Isidora Sekulić – u note Hajdnovih „Sedam poslednjih Hristovih reči“ spajajući ih sa muzikom Šostakovičevog 15. gudačkog kvarteta, ne otkrivajući zapravo koje je delo kome inicijalna kapisla a šta je umetnička nadogradnja, svojevrsni kontrasubjekt, gde jedna muzika „rađa“ drugu u stopljenoj duhovnoj srodnosti. Kao što je Aleksandra Mokranjac svako poglavlje svog romana „Opsenarenje“ započinjala sa motom ispisujući razmišljanja Mstislava Rostropoviča nad Bahovim svitama za violončelo solo razgranjavajući dalje sopstvenu priču i Saša Dimoski u romanu o Almi Maler podsećanjem na Malerove simfonije – tako je i Gidon Kremer ujedinio Hajdnovu usrdnu pobožnost sa duhovnim religioznim mikrokosmosom Šostakovičevog unutrašnjeg sveta.

On često ima aplikacije potpuno božanstvenih violinskih sola ali bez ikakvog estradnog promila, on i kad izlazi na scenu čini to zajedno sa svim muzičarima koji skupa kreću u službu Bogu muzike. Naučio ih je da na isti način osećaju delo, poniru u njega i prenose ga uzneseno. Muziciraju kao najprefinjeniji kamerni sastav, postižući povremeno i punu orkestarsku zvučnost, pretačući fraze iz jedne skupine instrumenata u drugu. Savršeno su sinhgroni, istovetni u ideji i kad ne sviraju unisono.

Povremeno smo čuli i mudre reči (pretpostavljam samog Kremera):

„Zapamtite da uvek gledate prema zvezdama a ne prema stopalima...

I najvažnije. imajte hrabrosti da sledite svoje srce i svoju intuiciju...

Čovek celog života teži da oslika kuće, ostrva, ribe... a pred kraj života otkrije da je u stvari slikao sebe (kako je i Šo tvrdio da pišući o drugima najviše zapravo pišemo o sebi).

Kao što je akademik Dejan Despić svoju knjigu „Na kraju puta“ započeo pesmom „Trenuci“ Horhea Luisa Borhesa, koja započinje stihom – „Kada bi mogao svoj život ponovo da proživim...“ a nastavlja u lucidnom tonu:

„Bio bih gluplji nego što bejah, zaista,

vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao,

Manji čistunac bih bio...“

Natpisi na platnu iza muzičara „Kremerate Baltike“podsetili su me na Borhesovu pesmu, mada je kao i kod akademika Despića sve upućivalo da onda to ne bi bili ni Despić ni Kremer, no kako su govorili Dalmatinci „Svak voli ono što nema...“

Gordana Krajačić