Трачак наде у „Дневнику Диане Будисављевић“
Филм „Дневник Диане Будисављевић“ Дане Будисављевић, који је привукао оргомну пажњу не само у Хрватској, где је настао, и Србији, од прошле недеље је на биоскопском репертоару у Новом Саду. Ауторка је била на премијерној пројекцији и поново је сведочила са колико пажње и саосећања људи гледају филм о жени из Загреба која је у Другом светском рату спасавала децу из логора.
Судећи по реакцијама публике у Новом Саду, па и наградама које филм осваја на фестивалима, Дана Будсављевић је урадила огроман и одличан посао. Десет година истраживања претворено је у филмски материјал који комбинује документарну и играну грађу, како би што аутентичније испричао причу која је јако дуго била готово потпуно непозната. Сада као да све постаје другачије, захваљујући једном уметничком остварењу.
- Катарза је нешто јако озбиљно, датира од античких трагедија као прочишћујуће искуство и највише је што уметност може да учини за људе. Таква уметност може да им приближи нешто што им је страно, осећаје који су им далеки, да им помогне у емпатији према другима, да проживе нешто што иначе не би, да их упозори... Катарза је јако високо на мојој лествици вредности – рекла је поводом новосадске премијере свог филма ауторка Дана Будисављевић. - Други светски рат који је донео индустријализацију смрти је најстрашнија ствар која се догодила човечанству. То је нешто што се сигурно сви труде да се не понови, а опет, млађе генерације код нас већ су проживеле слично искуство, генерације које долазе из Сирије... Најлепши осећај који нам пружа филм, оно што гледам из пројекције у пројекцију, оно што је мени значило кад сам прочитала Дианин дневник, јесте трачак наде, а нада је једино што људи имају, када све постане бесмислено. Наравно да ми нису били инспиративни усташки злочини, колико то шта је та жена направила и размишљање колико би могло да се уради да је више таквих као она.
И. Бурић