Tračak nade u „Dnevniku Diane Budisavljević“
Film „Dnevnik Diane Budisavljević“ Dane Budisavljević, koji je privukao orgomnu pažnju ne samo u Hrvatskoj, gde je nastao, i Srbiji, od prošle nedelje je na bioskopskom repertoaru u Novom Sadu. Autorka je bila na premijernoj projekciji i ponovo je svedočila sa koliko pažnje i saosećanja ljudi gledaju film o ženi iz Zagreba koja je u Drugom svetskom ratu spasavala decu iz logora.
Sudeći po reakcijama publike u Novom Sadu, pa i nagradama koje film osvaja na festivalima, Dana Budsavljević je uradila ogroman i odličan posao. Deset godina istraživanja pretvoreno je u filmski materijal koji kombinuje dokumentarnu i igranu građu, kako bi što autentičnije ispričao priču koja je jako dugo bila gotovo potpuno nepoznata. Sada kao da sve postaje drugačije, zahvaljujući jednom umetničkom ostvarenju.
- Katarza je nešto jako ozbiljno, datira od antičkih tragedija kao pročišćujuće iskustvo i najviše je što umetnost može da učini za ljude. Takva umetnost može da im približi nešto što im je strano, osećaje koji su im daleki, da im pomogne u empatiji prema drugima, da prožive nešto što inače ne bi, da ih upozori... Katarza je jako visoko na mojoj lestvici vrednosti – rekla je povodom novosadske premijere svog filma autorka Dana Budisavljević. - Drugi svetski rat koji je doneo industrijalizaciju smrti je najstrašnija stvar koja se dogodila čovečanstvu. To je nešto što se sigurno svi trude da se ne ponovi, a opet, mlađe generacije kod nas već su proživele slično iskustvo, generacije koje dolaze iz Sirije... Najlepši osećaj koji nam pruža film, ono što gledam iz projekcije u projekciju, ono što je meni značilo kad sam pročitala Dianin dnevnik, jeste tračak nade, a nada je jedino što ljudi imaju, kada sve postane besmisleno. Naravno da mi nisu bili inspirativni ustaški zločini, koliko to šta je ta žena napravila i razmišljanje koliko bi moglo da se uradi da je više takvih kao ona.
I. Burić