ИНТЕРВЈУ
СТИЖЕ РЕГИОНАЛНА ЗОМБИ „ТРЕШ-КОМЕДИЈА”! Милица Јаневски игра једну од улога па открила „Шалша је сатира и критика, али на један увијени начин”
Хрватски филм „Шалша” редитеља Дражена Жарковића имао је своју српску премијеру у оквиру „Нови Сад Филм фестивала”, на којем смо имали прилику да поразговарамо са глумицом Милицом Јаневски која у овом остварењу тумачи један од главних ликова, а која нам је открила нешто више о овој необичној зомби-комедији.
Радња филма се на хумористичан начин бави стереотипима који су карактеристични за Далмацију.
– Најпрецизније, то је зомби-треш комедија. То је један врло хумористички, занимљив, бритко написан сценарио, са сјајном екипом и добром зезанцијом. Снимали смо на Шолти и дивно је кад за то, као глумац, имаш прилику. Одувек ми је био сан да снимам на мору неки филм, тако да сам уживала. Филм је сатира и критика, али на један увијени, паметан начин, а, опет, има и ту димензију да је смешан – прича за „Дневник” глумица Милица Јаневски и открива да у филму игра трудницу у деветом месецу трудноће и то на штиклама. – Љубиша Савановић, мој колега из Бањалуке, и ја играмо брачни пар из мог родног града Ваљева. Њих двоје сваке године летују код једне баке у приколици. Да не окривам целу радњу филма, али када се споји једна екипа почињу да их прогањају зомбији током целог филма и на разноразне теме се ту поленише и игра. Мени је то, иначе, први пут да радим комедију на филму и било ми је страшно инспиративно, јер сам се коначно зезала и играла.
Значи ли то да вам је пријао излазак из драме, по којој вас сви препознајемо?
– Да, ово је нешто потпуно другачије и страшно ми је то пријало. Волела бих у будућности мало више таквих неких садржаја, који дају неку другу врсту радости, неке дечије заиграности. У драми се, наравно, мало другачије све то процесуира, пласира и ради.
Када посматрате себе у комедији и у драми, која вам се Милица више допада?
– То је веома незгодно питање јер нико не воли да гледа себе. То што ја видим други људи не примећују, нормално. И та врста изложености је увек непријатна за глумца. Увек чекам да прође тај талас од премијере неког филма, када људи говоре да сам супер. Е, онда волим да седнем и анализирам како је све урађено. Не знам, потпуно су различите ствари у питању, жанрови су различити. Мени прија и једно и друго. Драма је била чешћа, па сам ту некако сигурнија, искуснија. Ево, почиње полако и комедија да ми се отвара, што ме радује, јер је њу, у суштини, најтеже играти. Она се игра из проблема, а људи су најсмешнији кад су најозбиљнији.
Постапокалиптична Србија за цео свет
Милицу Јаневски ускоро ћемо гледати у још једном необичном остварењу, а реч је о филму „Воља синовљева”, најављеном као први постапокалиптични филм у Србији. Милица с одушевљењем о њему говори и жељно ишчекује датум његове премијере.
– То је нешто што до сада нисмо имали прилику да гледамо. Начин на који је сниман допринео је томе да филм изгледа светски, заиста. Мислим да има велики потенцијал да буде озбиљан кандидат у конкуренцији на великим светским фестивалима. Сјајна је глумачка екипа по среди. Већ десет година покушавају да га заврше и коначно смо у томе успели ове године. Ја сам срећна што сам део таквог филма. Не играм неку велику улогу, али је врло значајна за целу причу, а исто, глумачки врло изазовна – открила је Милица Јаневски за „Дневник”.
Да се вратимо на филм. Он је, као и још неколико новијих филмова, окупио глумце и ауторе из целог региона. Колико је то поновно окупљање око заједничких пројеката важно и плодоносно за вас као глумце?
– Мислим да је то јако важно и добро. Мислим да нам свима пријају та размена и сусрети са колегама из региона. Нажалост, све је мање новца за филмове, па је једини начин да се филм уопште и сними да се удружимо сви заједно. Али, ако занемаримо тај технички део, јако је инспиративно прво упознати колеге из региона и друго сусрети се са врсним људима и талентованим људима из различитих држава. То је све наше, али различитих менталитетских група. Мислим да једино то удруживање има смисла и дељење које се дешава у тим процесима, јер, на крају крајева, много смо мала земља и мали регион, па, ако би играо све време са једним те истим људима, то не би било здраво, а ни добро. Мислим да ми просто једни без других не можемо, какве год су политичке околности посреди. То је нешто што је у гену и коду.
Ако је ишта ова хиперпродукција донела то је да имамо прилику да гледамо сјајне колеге из региона, који могу да долазе овде да раде код нас или ми да идемо код њих. Шири се мрежа људи и све то подсећа на оне филмове које смо гледали када смо били деца
Ових дана снимате четврту сезону серије „Пасјача”, која још увек ни својом првом сезоном није угледала светлост дана. Колико је оптерећујуће снимати серију, за коју се не зна када ће бити емитована?
– „Пасјача” ће кренути врло ускоро да се емитује. Процена продукције и ауторског тима била је да, с обзиром да је јако велики пројекат који броји много чланова и што сама линија радње обухвата осам или девет линија различитих ликова који се после запетљавају, треба да се деси и та четврта сезона да би то било емитовано „у пакету”, да се не чекају наредне сезоне, јер би се, у супротном, драматуршки погубиле ствари. Мислим да серија има потенцијал да чак иде на неке стране платформе. Тај пројекат био ми је врло изазован у сваком смислу, јер је распон улоге коју играм огроман у смислу из чега она крене, а где и како заврши. Нисам се још срела са тим ситуацијама које треба да одиграм, које су врло екстремне и тешке, тако да сам се, могу вам рећи, први пут мало и уплашила да ли ћу моћи то све да изведем. Али, уз редитеља Марка Манојловића и целу екипу која је иза, полако се пробијамо и кроз то.
Владимир Бијелић
