Српска премијера Дана ослобођења на Фестивалу Слободна зона

Јер, нити су широке народне севернокорејске масе заправо чуле и виделе овај, контроверзни концептуални, данас, можда више него икада актуелни бенд, нити су “Лајбаховци” заправо имали простора и прилику да се тамо прикажу у пуном светлу.

По многим мерилима био је то славни, али и вишеструки фијаско за групу изложену наметнутим јој, строго контролисаним условима и техничким недостацима.

Истовремено, био је то и фантастичан материјал за документарни филм. Најбоље од свега је – а могла би то, заправо, бити и једна од порука овог слојевитог и забавног остварења Мортена Травика и Угиса Олтеа, приказаног на отварању 13. издања Фестивала ангажованог филма “Слободна зона” – да због тога нико није, нити би требало да је на губитку. Понајмање гледаоци “Дана ослобођења”.

Да цела ствар буде колико забавна толико и озбиљна, чланови бенда и екипа техничара који га прате, баш као и тридесетак домаћина - што цензора, што сценских радника, што државних културтрегера и око 1.500 пробраних, по службеној дужности гледалаца за концерт у репрезентативној сали – филм сведочи о томе убедљиво – богатији су за један, мада кратак, новим искуствима и значењима испуњен сусрет.

Упркос чињеници да је боравак групе, као и филмске екипе, био до танчина испланиран и надгледан, запис овог јединственог гостовања обилује стварним животним ситуацијама и неклишеизираним опсервацијама.

“Дан ослобођења”, пре свега, нуди јединствену прилику да се донекле завири и иза званичних кулиса у функционисање “последње комунистичке диктатуре на свету”, тачније у делић тамошњег правог живота, а кроз бизаран случај: кроз наступ, први пут у историји Северне Кореје, једне музичке групе са “декадентног Запада”.

Испоставља се да у целој причи није било без значаја, ма колико парадоксално, и порекло бенда - из некадашње, пријатељске Југославије.

Изгледа да је препорука садржана и у оптужбама на рачун “Лајбаха” у Северној Кореји толико омраженим западним медијима, у које Корејци, поучени, како кажу, лажима о себи, нимало не верују.

Након “едукативног” пролога – брзометне и прецизне историјске ретроспективе и осврта на значај и значење “Лајбаха” (од оптужби за пропагирање нацизма до тезе некадашњег државног естаблишмента да је ова група допринела распаду Југославије) и повлачења паралеле између државних спектакуларних парада и слетова у државама реалног социјализма и поп рок концерата западњачке индустрије културе, као ритуала масовне катарзе кроз обожавање вођа/идола, нижу се хронолошки догађаји током вишедневног боравка и припрема за наступ “Лајбаха”.

У низу детаља које су забележиле камере, поред присуства “великог брата”, у објектив су ушли и тренуци када и његова пажња, сасвим људски, попушта или показује неслужбено, срећно или успавано лице.

Да не буде забуне, реч је о музичком документарцу и музике има скоро у сваком кадру, али снимак целог, иначе недугог тамошњег концерта изостаје (због овог или оног - многе од планираних композиција, и то на молбу домаћина, избачене су с првобитне листе).

Тек једна песма с краја, довољна да се забележе и реакције публике, која је после краћег, куртоазног аплауза брзо напустила салу.

Понеком се “Лајбах” тамо, уз бројне компромисе на које је бенд пристао, изгледа и допао, а ако ништа друго, како један од слушалаца каже: “Сад сам чуо шта све музика може да буде”.

“Лајбах” концептом субверзивне политичке травестије удруженом с препознатљивом музичком матрицом, увек прилагодљивим и актуелним музичким идиомима, не баш увек најбоље схваћеном филозофијом - да се тоталитаризам најбоље подрива његовим сопственим оружјем, најпре естетиком и узбуђујућом милитантном кич иконографијом, феномен је који је пођеднаким интензитетом присутан на светској сцени музичке поп - рок алтернативе готово четири деценије.

Захваљујући редитељу Травику, који слови за културног аташеа Запада (двадесетак пута био је у разним приликама и својствима гост Северне Кореје) и у којег су корејске власти имале максимално поверење, “Лајбах” је искористио прилику не само за пуко улажење у историју поп културе, него и за суочење уживо сопственог концепта са, како неко у филму каже, оствареном “тоталитарном комунистичком утопијом”.

Па и по цену деконструкције сопственог мита, или баш обрнуто - његовог окрепљења.

“Дан ослобођења”, на крају, свакако нуди, непретенциозно и мимо преовлађујућих предрасуда, путовање у изоловани, затворени свет програмиране контроле и контролисане “невиности”, наспрам овог отвореног, пре хаотичног него слободног, а опет на други начин контролисано разузданог нам, западног универзума.

В. Црњански