Srpska premijera Dana oslobođenja na Festivalu Slobodna zona

Jer, niti su široke narodne severnokorejske mase zapravo čule i videle ovaj, kontroverzni konceptualni, danas, možda više nego ikada aktuelni bend, niti su “Lajbahovci” zapravo imali prostora i priliku da se tamo prikažu u punom svetlu.

Po mnogim merilima bio je to slavni, ali i višestruki fijasko za grupu izloženu nametnutim joj, strogo kontrolisanim uslovima i tehničkim nedostacima.

Istovremeno, bio je to i fantastičan materijal za dokumentarni film. Najbolje od svega je – a mogla bi to, zapravo, biti i jedna od poruka ovog slojevitog i zabavnog ostvarenja Mortena Travika i Ugisa Oltea, prikazanog na otvaranju 13. izdanja Festivala angažovanog filma “Slobodna zona” – da zbog toga niko nije, niti bi trebalo da je na gubitku. Ponajmanje gledaoci “Dana oslobođenja”.

Da cela stvar bude koliko zabavna toliko i ozbiljna, članovi benda i ekipa tehničara koji ga prate, baš kao i tridesetak domaćina - što cenzora, što scenskih radnika, što državnih kulturtregera i oko 1.500 probranih, po službenoj dužnosti gledalaca za koncert u reprezentativnoj sali – film svedoči o tome ubedljivo – bogatiji su za jedan, mada kratak, novim iskustvima i značenjima ispunjen susret.

Uprkos činjenici da je boravak grupe, kao i filmske ekipe, bio do tančina isplaniran i nadgledan, zapis ovog jedinstvenog gostovanja obiluje stvarnim životnim situacijama i neklišeiziranim opservacijama.

“Dan oslobođenja”, pre svega, nudi jedinstvenu priliku da se donekle zaviri i iza zvaničnih kulisa u funkcionisanje “poslednje komunističke diktature na svetu”, tačnije u delić tamošnjeg pravog života, a kroz bizaran slučaj: kroz nastup, prvi put u istoriji Severne Koreje, jedne muzičke grupe sa “dekadentnog Zapada”.

Ispostavlja se da u celoj priči nije bilo bez značaja, ma koliko paradoksalno, i poreklo benda - iz nekadašnje, prijateljske Jugoslavije.

Izgleda da je preporuka sadržana i u optužbama na račun “Lajbaha” u Severnoj Koreji toliko omraženim zapadnim medijima, u koje Korejci, poučeni, kako kažu, lažima o sebi, nimalo ne veruju.

Nakon “edukativnog” prologa – brzometne i precizne istorijske retrospektive i osvrta na značaj i značenje “Lajbaha” (od optužbi za propagiranje nacizma do teze nekadašnjeg državnog establišmenta da je ova grupa doprinela raspadu Jugoslavije) i povlačenja paralele između državnih spektakularnih parada i sletova u državama realnog socijalizma i pop rok koncerata zapadnjačke industrije kulture, kao rituala masovne katarze kroz obožavanje vođa/idola, nižu se hronološki događaji tokom višednevnog boravka i priprema za nastup “Lajbaha”.

U nizu detalja koje su zabeležile kamere, pored prisustva “velikog brata”, u objektiv su ušli i trenuci kada i njegova pažnja, sasvim ljudski, popušta ili pokazuje neslužbeno, srećno ili uspavano lice.

Da ne bude zabune, reč je o muzičkom dokumentarcu i muzike ima skoro u svakom kadru, ali snimak celog, inače nedugog tamošnjeg koncerta izostaje (zbog ovog ili onog - mnoge od planiranih kompozicija, i to na molbu domaćina, izbačene su s prvobitne liste).

Tek jedna pesma s kraja, dovoljna da se zabeleže i reakcije publike, koja je posle kraćeg, kurtoaznog aplauza brzo napustila salu.

Ponekom se “Lajbah” tamo, uz brojne kompromise na koje je bend pristao, izgleda i dopao, a ako ništa drugo, kako jedan od slušalaca kaže: “Sad sam čuo šta sve muzika može da bude”.

“Lajbah” konceptom subverzivne političke travestije udruženom s prepoznatljivom muzičkom matricom, uvek prilagodljivim i aktuelnim muzičkim idiomima, ne baš uvek najbolje shvaćenom filozofijom - da se totalitarizam najbolje podriva njegovim sopstvenim oružjem, najpre estetikom i uzbuđujućom militantnom kič ikonografijom, fenomen je koji je pođednakim intenzitetom prisutan na svetskoj sceni muzičke pop - rok alternative gotovo četiri decenije.

Zahvaljujući reditelju Traviku, koji slovi za kulturnog atašea Zapada (dvadesetak puta bio je u raznim prilikama i svojstvima gost Severne Koreje) i u kojeg su korejske vlasti imale maksimalno poverenje, “Lajbah” je iskoristio priliku ne samo za puko ulaženje u istoriju pop kulture, nego i za suočenje uživo sopstvenog koncepta sa, kako neko u filmu kaže, ostvarenom “totalitarnom komunističkom utopijom”.

Pa i po cenu dekonstrukcije sopstvenog mita, ili baš obrnuto - njegovog okrepljenja.

“Dan oslobođenja”, na kraju, svakako nudi, nepretenciozno i mimo preovlađujućih predrasuda, putovanje u izolovani, zatvoreni svet programirane kontrole i kontrolisane “nevinosti”, naspram ovog otvorenog, pre haotičnog nego slobodnog, a opet na drugi način kontrolisano razuzdanog nam, zapadnog univerzuma.

V. Crnjanski