СЛОБОДА МИЋАЛОВИЋ: Позориште није пијаца
Слобода Мићаловић је неуморна, стално ангажована, тражена, увек лепа и чини се да свега што се дотакне постане успешно попут филмова „Зона Замфирова”, „На млечном путу”, „Краљевина Србија” и „Илка”, као и ТВ серија „Мјешовити брак”, „Рањени орао”, „Непобедиво срце”, „Чизмаши”, „Јагодићи”, „Корени” и „Тајне винове лозе” чија се трећа сезона тренутно снима у продукцији Телекома Србије.
Ако је не ангажују редитељи за позоришне, филмске или ТВ пројекте, онда продуценти траже барем њен глас из off-a. Тако од половине јуна овдашње биоскопске дворане пуни анимирани филм „Елементал“ у Дизнијевој продукцији у коме је Слобода позајмила глас Бури.
- Кад осети неправду, постаје гласна и љута. Кад је смирена, она је директна, али зато пријатељски настројена - рекла је Слобода о свом лику Бури у комичној анимираној авантури у коме су главни ликови, у ствари, природне појаве - ватра, вода, земља, ветар... Филм тренутно игра у Арена синеплексу и постоји и у 3Д верзији. Мултимедијални ангажман ове уметнице није промакао познаваоцима седме уметности, па су јој у каријери припала многа признања за неке од улога. А осим формалних, Слобода има и неформалну титулу као најлепша природна глумица на свету. О свему томе, ексклузивно за ТВ магазин, попричали смо с овом драмском уметницом.
Добитник сте великог броја еснафских награда, примерице „Зорановог брка” или награде Фипресци, а с друге стране имате и низ признања од публике – за најлепшу природну глумицу на свету, Оскар популарности и друге. Да ли су вам драже награде од публике или од струке?
- Мени су драге и једне и друге зато што су различите. Не могу да кажем да струку не ценим па ми њихове награде нису важне, него су просто другачије. Публика гледа на један начин – струка на други, тако да не бих одвајала. И једне и друге су као подстицај важне.
Често вас упоређују с Моником Белучи, ви сте и снимале заједно „На млечном путу”. Какво је искуство радити са таквим великим светским звездама као што је она?
- Предивно. Више пута сам причала о томе. То је један од најлепших периода у мојој досадашњој каријери и једно од најлепших искустава, а оно што је дивно је то што је наше пријатељство остало и после тог филма. Обично кад завршимо снимање ми се растанемо и више се ни не сретнемо некада и по 10-15 година, а ево Моника и ја се редовно и чујемо и виђамо, тако да је то пријатељство можда чак и важније од те сарадње која се десила.
Шта прави разлику на снимањима с признатим редитељским именима с којима сте радили као што су Шотра, Шијан или Кустурица у односу на редитеље који су просечни, односно шта у приступу издваја велике режисере од осталих?
- Наравно да постоји нека разлика. Лакше је са искуснима. Имате младе редитеље који нису толико искусни, али су јако даровити, тако да је и с њима исто задовољство радити. Али просто, ако ме питате да ли је можда лакше да креирате, зато што не морате да размишљате о техничким стварима када су искусни редитељи у питању – онда могу да направим ту разлику и да кажем да јесте лакше. Наравно, ти велики, искусни редитељи имају боље буџете, па је онда и филм бољи, па је онда и све око филма на сету боље, тако да све то вуче једно друго. Ја сам недавно радила филм са Синишом Цветићем, то је млади редитељ који је радио „Усековање” и мислим да је одличан, али мој приступ као глумице је апсолутно идентичан без обзира на то да ли радим са Шотром, Зечевићем, Живковићем, Кустурицом... с ким год да сам радила. Исто тако и у позоришту. Просто, покушавам да дам свој максимум и да то буде добро.
Кад поменусте позориште, питам се да ли ће се наша театарска публика икада одвићи од ружне навике да типка по мобилним телефонима за време трајања представе?
- Баш ми је драго да сте то питали, јер и ја сам то приметила да кад је мрак на сцени пар људи брже-боље узима телефоне. Не знам, ја то покушавам да разумем. Не осуђујем, али покушавам да разумем. Ја кад сам у позоришту не пипнем свој телефон и не падне ми на памет. Мислим да је то основна култура. Кад си у друштву с неким или када гледаш филм или представу или причаш кад си на састанку – не гледаш у телефон. Ја бих волела да ми некако својим примером то покажемо, да их бар подсетимо. Свакако ће свако радити према свом васпитању, али ако ме питате да ли да се то искорени – јако би ми пријало да се то у позоришту не види. У позориште не долазите као када кренете на пијацу. Неки дрес код постоји, поштовање према театру. Било би добро да се представа не коментарише наглас и да не звоне телефони и да се апсолутно не гледа у њих. То су неке основе лепог понашања.
Немања Савић
