SLOBODA MIĆALOVIĆ: Pozorište nije pijaca
Sloboda Mićalović je neumorna, stalno angažovana, tražena, uvek lepa i čini se da svega što se dotakne postane uspešno poput filmova „Zona Zamfirova”, „Na mlečnom putu”, „Kraljevina Srbija” i „Ilka”, kao i TV serija „Mješoviti brak”, „Ranjeni orao”, „Nepobedivo srce”, „Čizmaši”, „Jagodići”, „Koreni” i „Tajne vinove loze” čija se treća sezona trenutno snima u produkciji Telekoma Srbije.
Ako je ne angažuju reditelji za pozorišne, filmske ili TV projekte, onda producenti traže barem njen glas iz off-a. Tako od polovine juna ovdašnje bioskopske dvorane puni animirani film „Elemental“ u Diznijevoj produkciji u kome je Sloboda pozajmila glas Buri.
- Kad oseti nepravdu, postaje glasna i ljuta. Kad je smirena, ona je direktna, ali zato prijateljski nastrojena - rekla je Sloboda o svom liku Buri u komičnoj animiranoj avanturi u kome su glavni likovi, u stvari, prirodne pojave - vatra, voda, zemlja, vetar... Film trenutno igra u Arena sinepleksu i postoji i u 3D verziji. Multimedijalni angažman ove umetnice nije promakao poznavaocima sedme umetnosti, pa su joj u karijeri pripala mnoga priznanja za neke od uloga. A osim formalnih, Sloboda ima i neformalnu titulu kao najlepša prirodna glumica na svetu. O svemu tome, ekskluzivno za TV magazin, popričali smo s ovom dramskom umetnicom.
Dobitnik ste velikog broja esnafskih nagrada, primerice „Zoranovog brka” ili nagrade Fipresci, a s druge strane imate i niz priznanja od publike – za najlepšu prirodnu glumicu na svetu, Oskar popularnosti i druge. Da li su vam draže nagrade od publike ili od struke?
- Meni su drage i jedne i druge zato što su različite. Ne mogu da kažem da struku ne cenim pa mi njihove nagrade nisu važne, nego su prosto drugačije. Publika gleda na jedan način – struka na drugi, tako da ne bih odvajala. I jedne i druge su kao podsticaj važne.
Često vas upoređuju s Monikom Beluči, vi ste i snimale zajedno „Na mlečnom putu”. Kakvo je iskustvo raditi sa takvim velikim svetskim zvezdama kao što je ona?
- Predivno. Više puta sam pričala o tome. To je jedan od najlepših perioda u mojoj dosadašnjoj karijeri i jedno od najlepših iskustava, a ono što je divno je to što je naše prijateljstvo ostalo i posle tog filma. Obično kad završimo snimanje mi se rastanemo i više se ni ne sretnemo nekada i po 10-15 godina, a evo Monika i ja se redovno i čujemo i viđamo, tako da je to prijateljstvo možda čak i važnije od te saradnje koja se desila.
Šta pravi razliku na snimanjima s priznatim rediteljskim imenima s kojima ste radili kao što su Šotra, Šijan ili Kusturica u odnosu na reditelje koji su prosečni, odnosno šta u pristupu izdvaja velike režisere od ostalih?
- Naravno da postoji neka razlika. Lakše je sa iskusnima. Imate mlade reditelje koji nisu toliko iskusni, ali su jako daroviti, tako da je i s njima isto zadovoljstvo raditi. Ali prosto, ako me pitate da li je možda lakše da kreirate, zato što ne morate da razmišljate o tehničkim stvarima kada su iskusni reditelji u pitanju – onda mogu da napravim tu razliku i da kažem da jeste lakše. Naravno, ti veliki, iskusni reditelji imaju bolje budžete, pa je onda i film bolji, pa je onda i sve oko filma na setu bolje, tako da sve to vuče jedno drugo. Ja sam nedavno radila film sa Sinišom Cvetićem, to je mladi reditelj koji je radio „Usekovanje” i mislim da je odličan, ali moj pristup kao glumice je apsolutno identičan bez obzira na to da li radim sa Šotrom, Zečevićem, Živkovićem, Kusturicom... s kim god da sam radila. Isto tako i u pozorištu. Prosto, pokušavam da dam svoj maksimum i da to bude dobro.
Kad pomenuste pozorište, pitam se da li će se naša teatarska publika ikada odvići od ružne navike da tipka po mobilnim telefonima za vreme trajanja predstave?
- Baš mi je drago da ste to pitali, jer i ja sam to primetila da kad je mrak na sceni par ljudi brže-bolje uzima telefone. Ne znam, ja to pokušavam da razumem. Ne osuđujem, ali pokušavam da razumem. Ja kad sam u pozorištu ne pipnem svoj telefon i ne padne mi na pamet. Mislim da je to osnovna kultura. Kad si u društvu s nekim ili kada gledaš film ili predstavu ili pričaš kad si na sastanku – ne gledaš u telefon. Ja bih volela da mi nekako svojim primerom to pokažemo, da ih bar podsetimo. Svakako će svako raditi prema svom vaspitanju, ali ako me pitate da li da se to iskoreni – jako bi mi prijalo da se to u pozorištu ne vidi. U pozorište ne dolazite kao kada krenete na pijacu. Neki dres kod postoji, poštovanje prema teatru. Bilo bi dobro da se predstava ne komentariše naglas i da ne zvone telefoni i da se apsolutno ne gleda u njih. To su neke osnove lepog ponašanja.
Nemanja Savić