Премијера филмског есеја о редитељу Карољу Вичеку

Филм су одличним текстом, музиком и режијом реализовали Добрила и Душан Радак, сјајна сниматељка Елида Месарош Лајко и монтажер Владимир Антић. Осим њих, у стварењу филма учествовали су и Горан Бјелановић, Стефан Николић, Игор Грекша и Миодраг Петровић.

Карољ Вичек, један од најтелентованијих редитеља своје генерације, истакао се као бескомпромисни сведок времена чији су сви филмови отварали болне и актуелне, често веома контроверзне друштвене теме.

Ауторка и сценаристкиња Добрила Радак осврнула се на оригиналну форму овог филма:

“Одабрали смо облик документарног филма есеја због тога што мислим да су обичне документарне форме иживљене. Данас свако ко има мобилни телефон може да изгугла биографске податке или било шта о било ком догађају, па смо ми кроз унутрашњи монолог покушали да направимо помак у тој документарној форми. Текст је настао као резултат гледања Вичекових филмова и разговора с њим.”

Душан Радак, један од аутора и композитор музике додаје да је филм снимљен у продукцији ДОФ Цреативе студија, једне мале екипе с којом је Вичек сниман кроз сва четири годишња доба, на много различитих места:

“Осим тога, у „Комаду слободе“ су и секвенце из Вичекових филмова. Он  је један од наших најзначајнијих редитеља који је освајао награде у Пули, Немачкој, Италији, Мађарској, готово да нема где нешто није освојио, ред је био и да се направи нешто о њему.”

У панелу после премијере филма учествовали су Ђорђе Каћански, уредник фестивала, као и  Золтан Шифлиш и Шандор Шетало.

Н. Писарев

Камере као топови

Карољ Вичек каже да је генерацијски припадао групи храбрих аутора какви су били Макавејев, Жика Павловић, касније Желимир Жилник и други који су филм схватали врло озбиљно, а не као забаву; филм има огромну моћ, и то су разумели и велики диктатори попут Стаљина, Лењина, Мусолинија. Када је Мусолини отворио филмски град, показао  је на камере, и рекао је – ово су наши топови:

“Користили смо моћ филма да проговоримо о нашем човеку, о нама, о нашим животима и судбинама, окривали смо део стварности, можда не тако очигледан за друге. Понекад неки неприметан део стварности преко глумца, крупног плана ођедном постане јасан. Хтели смо да кроз откривање стварности мењамо наше животе.”